Njena uzbudljiva životna priča počinje ratnim dešavanjima u Hrvatskoj, kada je prvi vatreni okršaj sa ustašama imala u julu 1991. godine
Jedna od retkih žena boraca u prošlim ratovima Mara Miličević iz Mirkovaca poznatija kao partizanka Mara danas živi u Šidu negujući trojicu obolele braće, zaboravljena od svih koji su joj obećavali pomoć, prenosi Republika.
Njena uzbudljiva životna priča počinje ratnim dešavanjima u Hrvatskoj, kada je prvi vatreni okršaj sa ustašama imala u julu 1991. godine u Mirkovcima, gde se njena porodica doselila iz BiH 1974. godine.
– Bila sam najmlađa od sedmoro dece u siromašnoj porodici gde se živelo samo od očeve zidarske plate. Kada su počela ratna previranja u Hrvatskoj, imala sam 18 godina i, bez imalo dvoumljenja, zajedno sa tatom i braćom Milom i Đorđem uključila sam se u tadašnju teritorijalnu odbranu. Čim sam dobila automatsku pušku, pomno sam gledala kako je braća čiste i rukuju njome i jedva čekala prvi zadatak – priča Mara, okružena ratnim fotografijama i brojnim novinskim člancima iz tog vremena.
Vatreno krštenje
Njeno vatreno krštenje usledilo je vrlo brzo, 22. jula 1991. U zoru, oko pet sati, probudio ju je otac da krenu na položaj. Na brzinu je, kako kaže, uzela pušku, dok je selo granatirano sa svih strana.
– Nisam se nimalo uplašila, mada je bilo kao u osinjem gnezdu. Minobacački napadi i granatiranje sela trajali su od pet ujutro do pola devet. Mnogi moji drugovi bili su ranjeni, bilo je i žrtava, a onako sitna, skoro kilometar sam sa položaja vukla ranjenog komšiju kog sam sakrila u kukuruze dok ne prođe napad ustaša – priseća se Mara, koju je zbog hrabrosti najviše državno rukovodstvo odlikovalo više puta.
Branila Kosovo i Metohiju
Hrabrost i patriotizam Mara je još jednom dokazala za vreme bombardovanja 1999, kada je kao dobrovoljac 45 dana učestvovala u vojnim akcijama kod Gornje Obrnje na Kosovu i Metohiji.
– Brat Milo poginuo je u ratu 1991, a nas osmoro živelo je pod kirijom ovde u Šidu sve do 2003. Uz pomoć države kupili smo ovu staru kuću u Ulici Zeke Buljubaše 100, a meni je obezbeđen posao portira u klanici „Srem-Šid“, u kojoj sam radila sve do stečaja fabrike. U međuvremenu sam ostala i bez brata Đorđa i majke, koji su mi umrli na rukama. Sada se brinem o trojici starije braće, koji su mentalno oboleli. Živimo od dodatka za negu drugog lica, radim sve što stignem za koji dinar, idem u nadnicu i ništa mi nije teško – kaže Mara.
Na malom posedu uz kuću Miličevići drže svinje i živinu za svoje potrebe, pabirče kukuruz, sakupljaju drva za ogrev, a sve to uz pomoć svojih, kako naglašavaju, dobrih komšija Šiđana, za koje imaju samo reči hvale.
Ne može da ostvari penziju za braću
– Od teških fizičkih poslova stradala mi je kičma, treba da idem na operaciju, srčani sam bolesnik, ali se ne žalim. Od države ništa ne tražim, ja bih za moju Srbiju ponovo ratovala ako bude potrebno. Ali boli me jedino to što već devet godina bijem bitku za penziju za moju braću po osnovu poginulog borca, mog brata Mila 1991. godine. Tri puta su me na sudu odbijali zbog nekih birokratskih peripetija, nadam se da ćemo uskoro i to rešiti – nada se Mara.
Odbila stan od Miloševića
Mara Milićević je sa porodicom u Mirkovcima ostala sve do 1997, da bi se tada, pošto nisu hteli da uzmu hrvatska dokumenta, preselili u Srbiju. Tadašnji predsednik države Slobodan Milošević uručio joj je ključeve od četvorosobnog stana u Smederevu, što je ona, zahvaljujući se, odbila uz obrazloženje da ima i težih socijalnih slučajeva od njene porodice.
