Piše: Nikola Lunić
Iz Vojnotehničkog instituta kopirana i izneta tehnička dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da se niko nije zapitao gde je to završilo
Nepravedno zanemaren i nedovoljno prezentovan u javnosti, poslovni uspeh privatnog preduzeća „DLS Specijalni sistemi d.o.o. Beograd“ (DLS) je nesporan. Iako je firma osnovana 31. marta 2015. godine, svake godine se pozicionira među deset najuspešnijih preduzeća u trgovini naoružanjem i vojnom opremom (u daljem tekstu: NVO).
I sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara! Osnivač i vlasnik preduzeća je uvaženi redovni profesor dr Slobodan Jaramaz koji je pored edukativnih sposobnosti, pokazao da je jedan od najuspešnijih poslovnih menadžera Srbije. I to bez ikakve vrste reklamiranja ili internet prezentacije. A o poslovnom uspehu govori i podatak da upravo zapošljavaju niz eksperata – od elektroinženjera do mašinskih inženjera konstruktora. Laici bi se zapitali pa kako?
Mediji su već stidljivo preneli da je u Vojnotehničkom institutu (VTI) kopirana i izneta tehnička dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da se niko nije zapitao gde je to završilo. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da informacije iz konstrukcione dokumentacije NVO nisu neophodne za funkcionalno obavljanje niti jedne položajne ili funkcionerske dužnosti u sistemu odbrane, pa ni dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse. Ali bi zato takve informacije bile jako korisne za profitabilnost pojedinih privatnih preduzeća. I dok se uspesi privatnog preduzeća DLS-a u Mjanmaru mogu obrazložiti dugogodišnjim dobrim kontaktima pojedinaca koje je to novonastalo preduzeće dobilo na pladnju, pokušaj ponude samohodne haubice 155 mm iz bosanske proizvodnje kompaniji „Metropolitan industries“ iz Bangladeša, odnosno njenom direktoru Zubayiru Hassanu, kao i remont lakih tenkova, zaslužuje dublju analizu. Srećom, menadžment DLS-a je ipak odustao od ponude haubica nakon što su došli u sukob sa poslovnom politikom državne kompanije „Yugoimport SDPR“ koja u Bangladeš izvozi isključivo preko svog ekskluzivnog zastupnika Syed Kader Iqbala.
Činjenica jeste da je preduzeće „BNT-Tvornica mašina i hidraulike d.o.o.“ Novi Travnik (BNT) objavilo da su proizveli samohodnu haubicu kalibra 155 mm koja za sada predstavlja samo prototip nedovoljno testiran u svim uslovima. Prezentovana prodajna cena bosanske haubice 155 mm iznosi samo 500.000 EUR, i time je direktna konkurencija na svetskom tržištu našoj haubici NORA B52 koja se prodaje za 2.300.000 EUR. Iako tako niska cena pleni zainteresovanost potencijalnih kupaca, ona ukazuje da razvojna komponenta nije ukalkulisana u cenu. Verovatno jer razvoja tog oruđa u Novom Travniku nije ni bilo. Pored te haubice, koja ima slična rešenja poput naše NORE, preduzeće BNT je proizvelo i samohodnu haubicu kalibra 122 mm za koju mnogi tvrde da je identična haubici SORA koju razvija naš VTI. Kao profitabilna kompanija, simptomatično je da svoju haubicu 122 mm BNT ne reklamira, niti dozvoljava fotografisanje. Ali šta danas predstavlja preduzeće BNT koje je nasledilo svetski poznatog giganta namenske industrije „Bratstvo“ iz Novog Travnika?
Feniks preduzeće BNT iz Novog Travnika je bilo doslovno pred gašenjem, ali ne samo da je vaskrslo, nego je predstavilo i sisteme koje ta fabrika nikad od svog nastanka nije proizvodila, poput pomenutih haubica 155 mm. I sve to sa 350 ukupno zaposlenih radnika. Ali kako jedna firma sa tehnologijom iz 80-ih, bez inženjera i razvojnog sektora, bez alatnice i hidraulike, i sa istrošenom i ruševnom infrastrukturom, može da razvije vojne sisteme koji bi eventualno bili konkurentni na svetskom tržištu. I kako bez razvojnih potencijala takvih složenih sistema, i bez kadrovskih i tehnoloških kapaciteta, proizvodi BNT-a imaju velike sličnosti sa našim sistemima NORA i SORA, koji se godinama razvijaju. Pitanje se samo nameće – Da li im je dostavljena kopirana konstrukciona dokumentacija? Za takav logični zaključak i nije potrebno da se informišete putem raznih tzv. vojnih foruma koji ukazuju na to – dovoljno je da analizirate nesporne činjenice.
Iz svega navedenog, jasno je da postoji osnov sumnje da je učinjeno krivično delo zloupotrebe službenog položaja, odavanja službene tajne, ali i trgovine uticajem. Čak i Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija eksplicitno navodi da je funkcioner dužan da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom, niti među njima izazove sukob. Naravno da Krivični zakonik štiti instituciju vojne tajne i da jasno propisuje način procesuiranja lica koja počine krivično delo odavanja vojne tajne. I to bez obzira da li se radi o funkcioneru ili ne. Međutim, ono što izaziva gnev je svestan uticaj na devastiranje VTI i tradicije duge preko 70 godina. U tih 70 godina su sažete sve investicije i školovanja, iskustva i karijere stručnjaka, uspešni i propali projekti, nade i želje, emocije i znoj. To predstavlja najdragoceniji kapitalni resurs svake zemlje, ali ne i Srbije. Primera radi, na proteklom obeležavanju godišnjice nije uopšte pomenuta aerodinamička laboratorija, ni aerotuneli kojima bi ona trebala da upravlja. Ta bazična naučno razvojna komponenta VTI odumire jer stručnjaci odlaze ne samo radi povoljnijih finansijskih uslova rada, već i zbog neizdrživih uslova u kojima rade. Jer kako motivisati mladog čoveka koji godinama radi na projektu, kojeg neki funkcioner kopira, a onda se sličan ili identičan proizvod pojavi na volšeban način u susednoj zemlji. A pritom privatno preduzeće DLS podiže nivo profitabilnosti.
Zbog svega navedenog, nejasna je motivacija profesora dr Slobodana Jaramaza. Iako deo stručne javnosti izražava sumnju da je on stvarni vlasnik pomenute firme, već kompaniju povezuju sa v. d. pomoćnikom ministra odbrane Nenadom Miloradovićem, profesor pristaje na saučesničku ulogu rizikujući ne samo krivičnu odgovornost, nego i kompromitaciju cele svoje bogate stručne karijere. I sve radi verovatno nesrazmerno male lične koristi. Ono što je u takvoj situaciji ostalo stručnjacima sa VTI, a što su i uradili, jeste da prijave kopiranje konstrukcione dokumentacije nadležnom organu bezbednosti, nadajući se da će Vojnobezbednosna agencija (VBA) adekvatno reagovati. Ali VBA se, izgleda, u dosadašnjem radu pridružila Zagorki Dolovac u čvrstom, menadžerski profitabilnom i partijski interesnom snu. I sada i VTI, ali i šira javnost, gleda u novog direktora VBA sa pitanjem (i nadom) da li novopostavljeni direktor ima uticaja i snage da procesuira čak i do sada zaštićene funkcionere, a ne samo pripadnike VS nižeg čina i položaja koji neovlašćeno nose mobilne telefone u prostorijama Ministarstva odbrane.
Autor je kapetan bojnog broda u penziji
