Januarski dan. Program letenja i skakanja na aerodromu uobičajen. Grmljavina motora zaglušuje i guši žagor među ljudima. Padobranci se užurbano pripremaju za ukrcavanje. Nešto severnije od piste se okupljaju grupe onih koji su već skočili, a u vazduhu mnoštvo kupola, koje se u talasima smenjuju.
Zaneti zadacima, mnogi na aerodromu nisu ni primetili dvojicu padobranaca koji su se gore, na četiri stotine metara iznad zemlje, očajnički borili da se iščupaju iz kandža smrti. Bili su to Branislav Kovačević i Radosav Josipović, padobranski instruktori i dobri drugovi. Tog dana su sa svojom jedinicom izvodili rutinski, običan skok radi trenaža. Teško je bilo poverovati da su dvojica tako iskusnih asova mogli da zapadnu u igru zamršenih kupola, a još manje – da su ipak umakli smrti za pola sekunda.
Nekolicina iz ekipe za obezbeđenje skokova i slučajni snimatelj, vojnik Hasan Arnautović, sa uzbuđenjem su posmatrali neobične padobranske figure, nemoćni da bilo šta preduzmu radi njihovog spasa. Jedino je magnetoskopska kamera u Hasanovim rukama, koji je tog dana imao da snima skokove padobranaca radi analize, pomno beležila svaku pojedinost neviđene drame, sačuvavši tako uzbudljivo svedočanstvo o ljudskoj hrabrosti, hladnokrvnosti, sreći, ali i o nepažnji u isto vreme.
Bilo je oko 10 i 30 časova kada je avion nadleteo aerodrom. Iz letelice je iskočila grupa u kojoj su bili i junaci ove priče. Prvi, drugi, treći… Izgledalo je da je sve u najboljem redu. Međutim, jedan od njih, Branislav Kovačević, padajući slobodno i upravljajući rukama, okrenuo se za avionom, želeći valjda da posmatra kako iskaču njegovi drugovi. Lepo je to kad čovek uživa u poslu koji radi, pa i kad izbliza gleda najdramatičniji trenutak skoka – odvajanje od aviona. A Kovačević je takav: on ne bi bio ono što jest kad bi radio isto što i drugi, makar to bilo i prilikom skoka. Nije greh to što je on hteo, ali ga njegovo okretanje »nalevo krug« umalo nije stalo glave.
Za deset sekundi, koliko je trajao slobodan pad, Kovačević je napravio dvadesetak metara zanosa za avionom. da su svi u njegovoj grupi bili okrenuti u istu stranu sve bi se svršilo na najbolji način, ali – ne lezi vraže! Josipović, koji je iskočio odmah za njim, bio je okrenut kako je i trebalo – suprotno od pravca letenja aviona. Otuda ga je zanošenje u slobodnom padu odnelo u susret Kovačeviću. I, naravno, njihove putanje su negde morale da se preseku.
Dramatičnom događaju koji je sledio unekoliko je i Josipović doprineo: na rukama je imao debele kožne rukavice, pa dok se on mašio ručice pronašavši je trapavom rukom, dok ju je povukao, izgubio je dragocen sekund. Otvorio je padobran u jedanaestom sekundu, zbog čega je propao kobnih tridesetak metara više, koliko je i bila visinska razlika između Kovačevića i njega. Uzajamno pribłižavanje njihovih putanja, kao i to slučajno zakašnjenje imali su samo jedan ishod – sudar u vazduhu koji se teško mogao izbeći.
Isticao je jedanaesti-dvanaesti sekund skoka. Od toga trenutka posmatrači sa zemlje mogli su da prate zloslutnu igru, borbu nemoćnih zarobljenika svile i konopca.
Kupola Kovačevićevog padobrana zabelela se na nebu samo sekund-dva. Potom, iznenada, kao da je grom tresnuo, na nju je odozgo svom snagom naleteo Josipović ponirući brzinom od preko trideset metara u sekundu. Probio ju je kao da je od hartije i, proletevši između konopaca ispred zabezeknutog Kovačevića, nastavio da pada. U isto vreme su se iz ranca njegovog padobrana, aktiviranog sekundu ranije, izvukli konopci, savijena kupola i na vrhu mali, već rašireni padobrančić, koji se zakačinju za Kovačevićevu kupolu i zapetljavaju s njom u nerazmrsivo klupko.
Ispod Kovačevićevih nogu nekako se, ipak, punila Josipovićeva kupola. Ali, zakačivši svojim vrhom kupolu Kovačevićevog padobrana, ona ju je u isto vreme povukla za sobom. i – ugasila. Ostavši bez oslonca, Kovačević je jedan trenutak lebdeo u vazduhu, na vrhu neobičnog karavana, da bi se odmah potom kao đule sručio na Josipovićevu kupolu, kao da je hteo da mu vrati dug, a zatim, skliznuvši s nje, nastavio da pada i začas se našao na najnižoj tački te čudne padobranske kobasice.
Nastala je neviđena vazdušna klackalica u kojoj su dvojica »izgubljenih u svemiru«, čas jedan, čas drugi, pravili čudesne skokove i salta, strmoglavo jureći u katastrofu. Četiri puta su njihova nemoćna tela lebdela, kovitlala se raširenih nogu i ruku, a zatim nemoćno udarala o kupole, dok tu stravičnu trku u smrt nije, korak pre cilja, presekla omanja kupola jednog rezervnog padobrana. Četiri puta su se njihove kupole naizmenično širile i u grču gasile, ne uspevajući ni za sekund da se odupru zakonu gravitacije.
Pred očima dvojice užasnutih padobranaca nebo i zemlja su se smenjivali filmskom brzinom. Udovi su im mlatarali vazduhom kao otkinuti, a svest im se mutila. Stihija je gospodarila njihovom snagom i padobranima, a zemlja im se neumitno približavala sve brže.
– Nisam bio svestan šta se događa – pričao je kasnije Josipović. – Dok sam padao slobodno posle napuštanja aviona sve je bilo normalno, ali od trenutka kad sam ugledao kupolu pod sobom, ne mogavši nikako da je izbegnem, udarih o nju. Sve mi je postalo maglovito i nejasno. Jedino sam, kao kroz san, osećao tupe bolove pod telom. Na momente sve je iz utrobe pokuljalo u usta.
– Osetio sam da letim u nekakvim lukovima, kao nikad do tada. Ruke i noge kao da su se otkidale od mene -pričao je Kovačević, – ali sam bio svestan svega što se zbivalo oko mene. Jedino nisam shvatio uzrok svemu tome. Bili smo na priličnoj visini, i to je bila sreća. Videh da od glavnog padobrana nema ništa. Jedino sam čekao tren da se nađem u boljem položaju, pa kad osetih jednog trenutka da sam na vrhu, povukoh ručicu rezervnog padobrana. Ali on, kao za inat, baš sad za časak zataji. Gurnuh svilu od sebe i – kupola puče. Strahovit dinamički udar i trzaj… Zaustavi se nagli pad obojice… Odjednom se vratih u stvarnost. Namah shvatih – spaseni smo.
U spasonosnom trenutku Kovačević je bio oko trideset i pet metara iznad zemlje, a njegov drug, Josipović, ni polovinu od te visine. Samo pola sekunda ih je delilo od smrtonosnog udara o snegom pokriveno tlo. Ovako, ispravivši se, nekoliko trenutaka posle pokušaja Kovačevića da nađe spas, obojica su srećno dodirnula belu površinu.
– Padao sam glavom naniže – kaže Josipović. – Bio sam nemoćan, jer su me konopci stezali, i već videh sebe razbijenog. Setih se padobranaca koje sam u svojoj karijeri gledao kako ginu. Da mi je da ostanem živ, pomislih u očajanju, pa makar sa polomljenim rukama i nogama. Ali trzaj otvorenog rezervnog padobrana me ispravi, kao kakva džinovska ruka, i ja instinktivno stegoh noge. Bez malo istog trena tresnuh o zemlju.
– Kad videh padobranca koji je bio pao pre mene da se izvlači ispod platna i da ustaje i otresa sneg sa sebe, shvatih da se sve srećno završilo – priča Kovačević. -Prepoznadoh kapetana Josipovića. Pritrčah mu i zagrlismo se. Prve reči mi behu: – Šta uradismo, pobogu brate!
Kasnije, u kasarni, zahvaljujući izuzetnoj spretnosti vojnika Arnautovića, svi, pa i junaci te drame, gledali su tok i pojedinosti stravičnog vezivanja, neobične lupinge i dramatično spasavanje koje se tog dana odigralo.
Skok »sijamskih padobranaca« nije se završio tragično zato što padobranci ne znaju za uzmicanje pred opasnošću. Hrabrost, snalažljivost, prisebnost i odvažnost su njihov ukras. Za njih nema beznadežne situacije niti predaje.
Stojan Jović, bivši komandant 63. padobranske brigade
Knjiga „Pod kupolom padobrana“
