Ratna mornarica Vojske Jugoslavije u odbrani od NATO agresije

Piše: Andrej Mlakar

24. marta je godišnjica od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je trajala 78 dana. Takođe ove godine je i godišnjica od početka oružane pobune albanskog stanovništva u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji, kada je teroristička Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) napala prvo policiju, a zatim i granične jedinice Vojske Jugoslavije duž graničnog pojasa prema Albaniji.

Literatura napisana o agresiji NATO na SRJ na srpskom jeziku je brojna. Ima stručnih i publicističkih radova, koji su brojniji. Većinom prevladava literatura koja se tiče vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Nešto stručnih publicističkih radova se odnosi i na sukobe na samom Kosovu i Metohiji kao i zaustavljanju regularne albanske armije i terorističkih jedinica OVK i plaćenika na jugoslovensko albanskoj granici.

Pomalo zapostavljen vid koji je takođe imao aktivnu ulogu u odbrani NATO agresije bila je i Ratna Mornarica Vojske Jugoslavije (RM VJ). Nekako čini se priča o doprinosu mornara odbrani SR Jugoslavije je skrajnuta ili se ne spominje. Često se kao razlog navodi neisplovljavanja brodova flote i nenanošenje raketnog udara po plovilima NATO alijanse, koji su bili skoncentrisani u južnom delu Jadrana, Jonskom moru i centralnom delu Sredozemlja.

Osim dva rada i kraćih zapisa o ulozi RM i pripadnika Rečne ratne flotile (RRF) skoro niko ništa nije ni pisao. Zbog svega toga odlučio sam za svoje čitaoce i srpsku javnost malo detaljnije opišem ulogu Ratne mornarice VJ u 78 dana agresije NATO pakta. Naime, osim sa Alijansom mornarica se morala izboriti i sa političkim pritiscima crnogorskog rukovodstva, koje baš u to vreme nije blagonaklono gledalo na mornaricu i njihov manevar u priobalnom pojasu, a u ovom tekstu će biti takođe spomenuto i to.

Geopolitički značaj Sredozemlja i uloga Jadranskog mora

Sredozemno more je oduvek imalo značajnu privrednu i vojnu ulogu u svetu. Tokom Hladnog rata postalo je najznačajnije područje konfrontacije velikih sila i paktova. Okončanjem Hladnog rata, Sredozemlje pre svega severni deo – Jadransko more, eksplozijom jugoslovenske krize ostalo je u žiži interesovanja jednog preostalog pakta -NATO i jedne supersile SAD čije pomorske snage su u značajnoj meri bile prisutne od 1991-1999. godine i aktivno učestvovale što u tajnim, što u polulegalnim operacijama tokom građanskog rata u BiH, a i kasnije u implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Jadransko more u suštini predstavlja jedan veliki zaliv, duboko uvučen u evropsko kopno. Nekadašnja Jugoslavija od 1945-1991. preko Jadrana je neposredno bila povezana sa Sredozemljem. Preko 50 posto izvoza ondašnje Jugoslavije išlo je preko mora, a isto tako bilo smo preko pomorskih komunikacija povezani sa nesvrstanim i prijateljskim zemljama Afrike pre svega severnoafričkim i na istoku na zapadnim obalama Levanta (Libanom, Sirijom, Kiprom, Jordanom).

Sam geopolitički položaj ondašnje Jugoslavije nalagao je i da shodno svojoj doktrini Opštenarodne odbrane SFRJ da imamo jake pomorske snage. Skoro do uvođenja u operativnu upotrebu prvog italijanskog nosača aviona „Đuzepe Garibaldi“, ratna mornarica SFRJ predstavljala je respektivnu vojnu snagu na Jadranu.

Međutim, smrću Josipa Broza Tita 1980. godine i političkom krizom koja je eskalirala, značajno se odrazila i na zadatke Ratne mornarice. Sve to još više eskalacijom hrvatskog nacionalizma i separatizma 1990/1991. rezultovalo je nepovoljnim delovanjem na Ratnu mornaricu SFRJ. Ova tema će detaljnije biti obrađena u narednom periodu. Eskalacija građanskog rata i prvih žrtava na strani JNA koja je pala baš u Splitu došlo je do otvorenog neprijateljstva i prvih sukoba između pripadnika Ratne mornarice s jedne i hrvatskog MUP i paravojnih formacija (ZNG) s druge strane. Već počekom juna su usledile prve blokade kasarni, a od septembra i otvorena blokada takozvana „Vojska u vojarne“ vojnih objekata, zauzimanje kasarni, skaldišta, brodova…

Već krajem 1991. i do kraja maja 1992. posle pregovora i eskalacije građanskog rata u BiH iz Hrvatske su se povukle sve jedinice mornarice u Crnu Goru, preciznije u zonu odgovornosti 9. vojnopomorskog sekotra – Boka. Posle proglašenja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) 27. marta 1992. stekli su se uslovi i da se formira ratna mornarica Vojske Jugoslavije čija zona odgovornosti postaje celo crnogorsko primorje od Prevlake do Ade Bojane, uključujući tu i Skadarsko Jezero. Na kopnu Rečna ratna flotila počinje da pokriva 1.696 kilometara plovnog puta i tri međunarodne plovne reke Dunav, Tisa i Sava.

Ratna mornarica SRJ

Za dan mornarice prema rečima kontraadmirala u penziji Boška Antića je uzet 9. jun, kao dan kada je usvojen čuveni Žabljački ustav nove države i kada je počela da funkcioniše nova organizacijska struktura. Taj datum ostao je i predmet daljeg spora. Izvučene jedinice sa prostora Hrvatske počele su da se razmeštaju i u periodu do 1995. neke su bile ugašene i rasformirane, neke prefomirane.

Par godina pre agresije NATO na SRJ Ratna mornarica VJ uspela je da se organizuje i sastojala se od Komande RM (Kumbor-Zelenika), Flote (Bar-Tivat), 82. pomorski centar (Kumbor), 81. MTBR (Kumbor), 83. motorizovana brigada (Bar), 85. laka pešadijska brigada (Cetinje), 69. MTBR (Pristan), 367. MPB (Kumbor), 9. OSOJ (Kumbor), 10. grb (Zoganj), 27. bVP (Kumbor), 61. bv (Kumbor), 223. inžb (Kumbor) i 9. č ABHO (Gornji Klinci), 108. brigada obalske odbrane Radovići, 110. obalska artiljerijska brigada (Skočiđevojka-Radovići). Pored ovih jednica u sastavu RM su bili i Klubovi VJ u Tivtu, Herceg Novom i Baru.

Ono što je RM najviše opterećivalo su bile loše ekonomske mogućnosti SRJ, koje nisu mogle usled dugotrajnih sankcija da obezbede adekvatno opremanje RM početkom devedesetih godina prošlog veka. Zbog toga težište mornarice VJ palo je na održavanje postojećih borbenih potencijala.

Tehnološka zastarelost velikog broja borbenih sistema sa ograničenim borbenim mogućnostima, uz otežano održavanje potrebnog nivoa ispravnosti, posebno brodova i brodskih oružanih sistema koji su proistekli iz krajnje restriktivnog finansiranja i istrošenih resursa, značajno su uticale na borbene mogućnosti i efikasnost izvođenja borbenih dejstava flote RM VJ.

Najveći problem jeste bila pripremljenost i uređenost prostora, posebno kada su bili u pitanju objekti za komandovanje, baziranje pomorskih snaga, razmeštaj i zaštitu ljudstva i za izvođenje borbenih dejstava.

Vojnogeografski činioci prostora delovanja RM

Vojnogeografski činioci primorskog dela ratišta SRJ tokom NATO agresije ispoljili su svoje pozitivne i negativne uticaje, na izvođenje manevra, maskiranje i operativni razvoj RM.

Kada se gleda prostor zone odgovornosti RM on je izduženog oblika u pravcu severozapad-jugoistok, male dubine obalnog ruba do planinskog masiva Orjen-Lovćen-Rumija. Navedeni prostor je eksponiran prema moru čime je bio izložen većini izviđačko-udarnih sistema sa kojima su snage NATO raspolagale. Veliki problem predstavljalo je nedostatak ostrvskog arhipelaga koji je onemogućavao prikriveni manevar pomorskih snaga u fazi podilaženja za izvođenje protivbrodskih dejstava, a istovremeno je omogućio tehničko i vizuelno osmatranje manevra neprijateljskih pomorskih i vazduhoplovnih snaga. To se pre svega odnosilo na uočavanje lansiranja krstarećih raketa sa brodova i podmornica, što je omogućilo pravovremenu organizaciju protivraketne borbe i zaštitu ljudstva na celom ratištu SRJ.

Veliki problem predstavljalo je odnos veličine prostora u odnosu na prostor koji su pokrivali borbenim rasporedom jedinice RM i civilna infrastruktura što je otežavalo manevar, povoljnu koncentraciju snaga uz istovremeno poštovanje uslova rastresitog rasporeda. Prirodne predispozicije zone odgovornosti RM omogućile su efikasnu zaštitu raseljenih ratnih materijalnih rezervi (RMR), ali s druge strane to je iziskivalo prekomerno naprezanje ljudstva. Poseban problem predstavljala je paletizacija i nedostatak integralnog transporta.

Snage NATO u zoni odgovornosti RM

Pomorski, odnosno pomorsko-vazduhoplovni sastav agresora predstavlja jednu od najvažnijih komponenti vojne moći SAD i veoma bitan instrument za ostvarivanje političkih ciljeva.

Ono što treba naglasiti jeste da su pomorske snage NATO vršile intenzivnu pomorsku blokadu teritorijalnog mora SRJ od 06.06.1992. godine. Tome je prethodilo donošenje rezolucije SB UN 820 o pooštravanju sankcija protiv SRJ. U sedištu NATO donesena je odluka da se pokrenu ratni brodovi tad šesnaestočlane vojno-političke alijanse u Jadran kako bi se pratili brodovi koji prevoze robu Srbiji. Posadama je odobreno čak i otvaranje vatre ako se sumnja da brodovi prevoze nedozvoljeni teret. Jedino se Grčka uzdržala od te akcije.

Zona operacije nazvane „Sharp Guard“ bila je južni Jadran, kao i kontrola pomorskog saobraćaja na ulazu u Ortanska vrata i prilazima crnogorskom primorju, ali bez narušanjavnja teritorijalnog mora odnosno zone od 12 nautičkih milja.

Važan segment izvođenja kontrole imale su Stalne pomorske snage NATO STANAVFORMED (The Standing NATO Naval Force on Mediterranean), koje su aktivirane u Napulju 30. aprila 1992. godine. Ratni brodovi pomorskih snaga NATO u ovom obliku uplovili su u Jadransko more 16. jula 1992. godine tačno u osam sati ujutro po lokalnom vremenu i preuzele odgovornost za operaciju kontrole pomorskog saobraćaja i blokade jugoslovenske obale. Operacija pomorske blokade SRJ završena je 18. juna 1996. godine i do tad STANAVFORMED pregledale su oko 70.000 raznih plovila.

Usledilo je dvogodišnje zatišije kada je usledila zbog zaoštravanja krize na Kosovu i Metohiji i oružane terorističke pobune OVK ponovo aktivirana pretnja otvorenom agresijom na SRJ. Osim vazduhoplovnih komponenti bitnu ulogu su imale i pomorske snage. Pomorske snage NATO STANAVFORMED su ponovo u okviru sprovođenja plana pripreme potencijalne agresije na SRJ ponovo su 14. oktobra 1998. uplovile u Južni Jadran. Sporazum Milošević -Holbruk o razmeštaju posmatrača suspendovao je prisustvo pomorskih snaga NATO, koje su ponovo aktivirane 20. januara 1999. dan pošto je šef Verifikacione misije OEBS Vilijem Voker javnost obavestio o navodnom masakru u selu Račak. Tog dana je savet NATO odlučio da krene u postepenu pripremu snaga NATO za sprovođenje vazdušnih i pomorskih operacija protiv Savezne Republike Jugoslavije. Tada je pomorskim snagama NATO STANAVFORMED naređeno ponovno uplovljavanje u Jadran.

Prema našim podacima NATO je pre početka i tokom trajanja agresije u akvatoriji Južnog i Centralnog Jadrana prikupio sledeće pomorske snage:

Tri udarne grupe nosača aviona (SAD, Engleska, Francuska)

Mornarica SAD

Nosači aviona

USS Theodore Rossevelt (CVN-71) sa udarnom grupom oko nosača aviona: 2 raketne krstarice klase Ticenderoga USS Leyete Gulf (CG–55) i Vella Gulf (CG 72) sa po 28 krstarećih raketa na svakoj, 2 fregate klase Peri USS Halyburton (FFG-40) i Ross. Napadna nuklearna podmornica USS Albuquerqe (SSN 706) i brod za snabdevanje i podršku USNS Arctic (T-AOE-8). Učešće u operaciji Allied Force je bilo šesto krstarenje za USS Theodore Rossevelt (CVN-71). Zvanično učešće počelo je 26. marta 1999. Zona boravka je bilo Jonsko more, a letene operacije sa palube počele su 6. aprila i trajale do okončanja NATO agresije. Nosač se 24. septembra 1999. vratio u matičnu luku Norfolk.

Grupa za ličnu podršku sastavljena od raketne krstarice USS Philipine sea (CG 58), dva razarača klase Spruance USS Nicholson (DD 982) i Thorn (DD989), kao i brod za snabdevanje i podršku nosaču aviona USS Detroit (AOE 4).

Valja napomenuti da se u našoj literaturi spominje da je aktivnu ulogu imala i Udarna grupa skoncentrisana oko nosača aviona USS Enetrprise (CVN-65). Međutim, proverom je utvrđeno da je nosač aviona USS Enetrprise (CVN-65) zaista bio u Mediteranu, ali posle učešća NATO vežbi INVITEKS 99, u Jonskom i Tirenskom moru, od 8. do 17. februara, USS Enterprise je zaplovio na zapad prema francuskoj rivejeri i uplovio u Kan. Međutim, dan posle uplovljavanja 20. februara, a posle kraha pregovora u Rambujeu stiglo je naređenje da nosač isplovi i hitno se uputi na istok Mediterana, punom brzinom i ulazak u Jadransko more.

Nosač je 27. februara uplovio u Trst, da bi zatim početkom marta izašao iz Jadrana i uputio se prema Izraelu. Tamo je od 7. do 12. marta učestvovao u vežbi „Juniper Stallion“. Nosač je 16 marta prošao kroz Hormuz i 19. marta preuzeo je ulogu u operaciji „Southern Vatch“. Nosač se 6. maja 1999 vratio u matičnu bazu Norfolk.

Nukelarne podmornice klase Los Angeles: SSN Norfolk (SSN-714) i SNN Miami (SNN-755);

Desantna grupa „Kersage“ koju je činio desantni brod-nosač helikoptera USS Kesarge (LHD-3) na koji je bila ukrcana 26. MEU (Marine Expeditionary Unit) brojno stanje 2182 marinaca sa vazdušnom komponentom VP-8 avionima VSTOL herijer, i Desantni brod nosač helikoptera LHA klase TARAWA USS NASSAU LHA 4 na kojoj je bila ukrcana 24. MEU. Grupi je pripadao i desantni brod dok NASHVILLE (LPD 13) klase Austin.

Mornarica Ujedinjenog Kraljevstva

Velika Britanija u operaciju „Allied force“ poslala je sledeće brodove: Nosač aviona Invincibile (R-05), 1 nuklearnu podmornicu Splendid (S-106) klase Swiftsure, koja je bila naoružna sa 12 krstarećih raketa, 1 razarač Type 42 NEWCASTLE (D-87), 2 fregate Type 23 klase Duke i to Iron Duke (F-234) i Somerset (F-240), brodovi za snabdevanje Fort Austin RFA (A386), Fort Grange (A385);

Francuska mornarica

Francuska je u operaciji „Allied force“ početkom 1999 formirala Udarnu grupu čiji nosilac je bio nosač aviona Foš i francuska fregata Cassard (D614) istoimene klase i razarač Tourville (D610). Ovom plovnom sastavu bila je pridodata i britanska fregata Type 23 HMS Somerset, kao i francuski pomoćni brod klase Durance. Takođe francuska je u vode Jadrana poslala i desantni brod klase „Ouragan“ istoimenog imena Ouragan (L9021). Na brodu je bilo ukrcano 100 pripadnika 1. Padobranske husarske regimente i nepoznat broj pripadnika 17. Vazdušne inženjerijske regimente, koji su već bili angažovani u misiji u AFOR koja se od 1997. sprovodila u Albaniji.

Od ostalih pomorskih snaga valja pobrojati tu: Udarna grupa udarnih pomorskih snaga STANVFORMED u kombinaciji 10-12 raketnih razarača i fregata i 4 pomoćna broda;

Udarna grupa pomorskih snaga Italije „ALBA-2“ koju su činile dve raketne fregate klase Maestrale, 2 desantna broda klase San Giorgio, 2 lovca mina, 2-4 raketne korvete, 1 pomoćni broda, Borbena grupa Vitorio Veneto koju su činili istoimena raketna krstarica, 2 raketna razarača i raketne fregate i 2 raketne topovnjače, Laki nosač aviona Đuzepe Garibaldi, koji je u Jadran uplovio kasnije u pratnji raketnog razrača i 2 raketne fregate.

Dva broda za elektronska dejstva i kasnije Borbena grupa minolovaca „Inchon“ angažovanih u operaciji „Shining Hope“.

NATO pakt tokom cele agresije na SRJ na Jadranu je raspolagao sa oko 64 ratna broda i 3 nuklearne podmornice. Sa ratnih brodova u Jadranu bilo je angažovano oko 280 borbenih aviona i 60 borbenih helikoptera. Na lansirnim platformama većine ovih brodova bilo je raspoređeno 668 krstarećih raketa od čega je na ciljeve u SRJ lansirano od 420-450. Tu treba dodati i da su preko Jadranskog mora neprekidno svih 78 dana preletali i agresorski avioni, pa se time izvodi zaključak da je NATO pakt tokom agresije obezbedio neprekidnu i apsolutnu prevlast na moru i vazdušnom prostoru.

NATO brodovi prevlast na moru ostvarivali su na prostoru 60-120 milja od obalnog ruba SRJ uz primenu mera bližeg i daljeg borbenog osiguranja, dva broda za elektronska dejstva manevrisala su na daljinama od 30 milja od obalnog ruba, pod permanentnom zaštitom grupe 2-4 borbena helikoptera. NATO je neprekidno imao isturene patrole borbenih (protivpodmorničkih, protivbrodskih i protivradarskih) helikoptera, koji su se smenjivali neprekidno u kontroli naših plovnih puteva i snaga na obalnom rubu. Helikopteri u sadejstvu sa brodovima za elektronska dejstva izvršavali su zadatke ranog radarskog upozoravanja glavnine pomorskih snaga i lovačko-bombarderske avijacije.

NATO u funkciji stalne protivpodmorničke borbe u vazduhu svih 78 dana imao je 1-3 protivpodmornička aviona PC-3 Orion, koji su poletali u kontrolu Južnog Jadrana sa Sicilije. Zadatak Oriona bio je i polaganje linije radio-hidro akustičnih plutača i permanentno dežurstvo na mogućim rutama plovljenja naših podmornica.

Na svom početku angažovanja u operaciji Allied Force pomorske snage bile su angažovane za pomorsku blokadu i lansiranje krstarećih raketa.

Glavna karakteristika pomorskih snaga NATO tokom svih 78 dana agresije je menjanje brojnog stanja brodova i podmornica uz učestalu demonstraciju sile pretnjom masovnim udarom.

Ratna mornarica VJ u pripremama na agresiju

Osnovne procene modela agresije na SRJ bile su delimično proučavane u vojnim školama i proverene i usavršavane tokom izvođenja praktične obuke starešina i komandi. Komanda RM je poslednjih godina pred agresiju imala ubrzani tempo obučavanja i osposobljavanja u svakodnevnom radu.

RM je pravovremenim operativnim razvojem snaga spremno dočekala agresiju NATO, a pravovremenim preduzetim merama sprečeno je uništavanje, za RM važnih osmatračkih sistema.

Borbena dejstva NATO po Ratnoj mornarici VJ

Raspoloživi obaveštajni podaci govorili su da je NATO planirao uništenje RM sa 90 posto gubitaka. Borbena dejstva vršena su prvo krstarećim raketama i avijacijom i to preko zone odgovornosti RM na visinima preko 5.000 metara, a zabeleženo je i više puta dejstvo sa distance po objektima RM u njenoj zoni odgovornosti. Avijacija NATO je 21 put dejstvovala po objektima RM sa oko 60 raznovrsnih projektila, najčešće po objektima i radarskim položajima VOJ i OSOJ.

Agresija NATO na SRJ zapravo je počela napadom na položaje Vazdušnog osmatranja i javljanja (VOJ) i obalske službe osmatranja i javljanja (OSOJ) na obalnom rubu.

Prva dejstva NATO na SRJ izvršena su u večernjim časovima po objektima Obostnik od 20-20.20 časova, Crni rt i Mavrijan uništivši tom prilikom radiorelejno čvorište (RRČv) Obostnik. Pokretnu obalsku osmatračku radarsku stanicu (PkOROSt) „DEKA“ (DECCA-1226) na Crnom rtu, objekat 350, cEIiO na objektu Mavrijan i retlanslatore na Obostniku i Crnom rtu. Time je narušen i komandno-informacioni (KIS) „Stina“ koji do kraja rata nije radio punim kapacitetom. Na svu sreću nije bilo ljudskih žrtava.

U 19.40 časova u selo Vrelo kod Cetinja je pala krstareća raketa Tomahawk. Ona se sticajem okolnosti rastavila neoštećena na jednom gumnu. Pregledom je otkriveno oštećenje gumenog rezervoara pogonskog goriva zbog čega je gubeći brzinu i visinu verovatno pala na taj mali prostor gumna, koji je jedini travnati teren mekše podloge na tom prostoru. Bojeva glava uklonjena i uništena posle rata.

Tokom rata bilo je više dejstava po položajima 58. b. VOJIN u rejonima Crni rt i Velika plaža kod Ulcinja, na objektu Štirovik (Lovćen), na objektu TOC KOV Platalmuni i širem rejonu razmeštaja jedinica obalske artiljerije i PVO RM u rejonu Luštica.

Protivdejstva Ratne mornarice VJ

Protivdejstva koja je RM planirala da izvede bila su podeljena na: protivbrodska, podmornička, minska, protivpodmornička, protivminska…

Činjenica da je neprijatelj tokom cele agresije ostvarivao apsolutnu prevlast na
moru i u vazdušnom prostoru ukazala je na znatno ograničene mogućnosti izvođenja protivbrodske borbe. Naime, efikasni domet protivbrodskih krilatih raketa RM VJ iznosio je oko 80 km, a pomorske snage neprijatelja manevrisale su na daljinama od 70–200 km od našeg obalnog ruba. Dakle, pri brzinama od oko 30 čvorova neprijateljski brodovi su mogli za 20 minuta izbeći na sigurnu daljinu, tj na daljinu od preko 80 km. Pod najpovoljnijim okolnostima isplovljenja i najtajnijim pripremama za raketni udar, izlazak raketne topovnjače iz potkopa bi trajao najmanje 10 minuta, plovljenje do linije lansiranja 10–15 minuta, što ukupno iznosi 20–25 minuta. Isto toliko iznosilo je vreme povratka brodova u maskirni vez.

Posedanje vatrenih položaja (VP) raketnih baterija 108. ORbr (Obalske raketne brigade), načelno je trajalo: pokret oko 5 minuta, vožnja iz očekujućeg rejona (OR) do vatrenog položaja (VP) 10–15 minuta, boravak na VP 20–30 minuta tj. ukupno oko 40–50 minuta koliko i povratak u sklonište – zaklon. Očito je da vreme izlaska i povratka nije dovoljno (neprijatelj brže napušta kritičnu zonu), a naši brodovi i raketne baterije bile bi izložene protivdejstvu, bez da bi uspeli ispoljiti korisno lansiranje.

Treba pridodati i činjenicu da je u prvim vazdušnim udarima po objektima Obostnik i Crni rt ozbiljno narušen KIS, tj automatski i poluautomatski sistem prenosa podataka površinskog izviđanja sa OROSt-a na brodove – raketne baterije kao korisnike podataka. Taj sistem nije efikasno i sigurno profunkcionisao sve do kraja agresije pa su se podaci sa PkOROSt-a najčešće prenosili u OC Komande RM čak i mobilnim telefonom, a ponekad i žičnim putem. I na tom planu otkrivala se komunikacija, bez obzira na sve preduzete mere kriptozaštite (prenos podataka o radu radara tajnim ugovorenim signalima), a i produžavalo se vreme dostave podataka krajnjem korisniku – lansirnom nosiocu.

Bitno je naglasiti da je neprijatelj u zoni obaveštajnog interesovanja imao stalno
zadejstvovana 2 broda za elektronska dejstva, a u vazduhu 2 aviona P-3C „ORION“ za
elektronsko osmatranje i navođenje, tj dostavu podataka neprijateljskoj avijaciji,
helikopterima i raketnim brodovima o svim našim pokretima i namerama.

Sa velikom verovatnoćom može se zaključiti da bi naši raketni brodovi ili raketne obalske baterije bile odmah otkrivene u momentu napuštanja maskirnih vezova – OR, da bi brodovi neprijatelja bili upozoreni da napuste kritična područja, a da bi neprijateljska lovačko bombarderska avijacija, borbeni helikopteri ili ratni brodovi ispoljili protivdejstvo na naše lansirne nosioce i prije nego bi uspeli da dejstvuju – lansiraju krilate rakete.

Podmornička dejstva

Od podmorničkih dejstava bila su predviđena dejstva torpednim oružjem. RM je za vreme agresije raspolagala samo sa P–831. Ista je, zbog dugogodišnjeg neulaganja u ronilačku problematiku imala niz kvarova i nerešenih tehničkih detalja koji nisu garantovali ni njenu bezbednu vožnju u zaronjenom stanju, a kamoli efikasnu borbu protiv neprijateljskih najsavremenijih brodova.

Naime, neprijatelj je stalno u vazduhu imao avione P–3C „Orion“ koji su, pored elektronskog osmatranja naših plovnih snaga i upozoravanja svojih brodova o našim
pokretima i namerama, polagali radio-hidro-akustične plutače za rano upozorenje o
eventualnom prolasku naših podmornica, i sasvim je izvesno da bi naša podmornica bila
otkrivena na samom izlazu iz zaliva Boka Kotorska. Pored te mere protivpodmorničkog osiguranja, neprijatelj je isturao patrole borbenih i protivpodmorničkih helikoptera namenjenih za traženje i uništavanje naših podmornica. Velika verovatnoća otkrivanja i uništenja naše podmornice pre izlaska na pozicije plotuna i mala tehnička pouzdanost same podmornice osnova su odluke da se P-831 ne upućuje na zadatak, već da se sačuva za eventualni period proširene agresije i PVD. Iz istih razloga podmornice nisu korištene za ubacivanje podvodnih diverzanata u akvatoriju neprijatelja:

Minska dejstva

Prema Direktivi Generalštaba Vojske Jugoslavije (GŠ VJ) i Odluci komandanta RM, razrađeno je 5 planova polaganja minskih prepreka u moru i pripremila minsko oružje. Zadaci su izdati nosiocu minskog oružja Desantni brod minopolagač DBM–241. Međutim, momenat početka polaganja određen je početak kopnene agresije na SRJ do koje nije došlo, pa minska polja nisu ni položena. Međutim, iskustvo o načinu kontrole brodova koji su isplovljavali iz luka Crnogorskog primorja (misli se na trgovačke brodove) od strane neprijatelja pokazuju da je veoma mala verovatnoća, uz sve mere operativnog i taktičkog maskiranja da bi minopolagač uspeo neopaženo položiti minska polja, a da prethodno ne bude otkriven i uništen, što bi dovelo do ogromnih gubitaka u našoj živoj sili bez izvršenja zadatka. Naime, svaki brod koji je isplovio iz luka Crnogorskog primorja bio je odmah identifikovan od strane izviđačke avijacije i brodova za elektronsko dejstvo. Na njega su upućivani protivbrodski helikopteri, koji su ga mogli uništiti sa daljina od preko 10 km. Efikasan domet topova na DBM–241 (AK-230, 30 mm) je 4.000 metara.

Protivpodmornička dejstva

Za vreme agresije, operativnim putem je ustanovljeno da su sa prostora Jadrana dejstvovale do 5 podmornica, ali operativni uslovi i stanje tehničke ispravnost protivpodmorničkih sredstava na 2 raketne fregate nisu omogućavali ni pomisao na traženje i protivpodmorničko dejstvo.

Protivminska dejstva

Morske mine nisu bile polagane od strane agresora i nije bilo protivminskih dejstava.

Protivdiverzantska dejstva

Brodovi u rejonima baziranja i raketne baterije su u OR rejonima preduzimale sve mere protivdiverzantskih dejstava. Za vreme rata nije bilo pokušaja diverzantskih neprijateljskih dejstava po našim snagama.

Obezbeđenje ratnog režima plovidbe

Na osnovu naređenja Načelnika GŠ VJ strogo pov.broj 04/81–1 od 27. 03. 1999. godine i naređenja Komandanta RM str. pov.broj 41–2 od 01.04.1999. godine od 10.00 časova 29. 03. 1999. godine u z/o RM, na Jadranskom moru, Skadarskom jezeru i reci Bojana zadejstvovan je ratni režim plovidbe i isti je neprekidno sprovođen do 23.50 časova 26. 06. 1999. godine, kada je, na osnovu naredbe Načelnika ŠVK str.pov.broj 04/9–481 od 26. 06. 1999. godine i naređenja Komandanta RM int.broj 41–142 od 26. 06. 1999. godine zvanično ukinut.

Da bi se obezbedilo funkcionisanje ratnog režima plovidbe, formirana je Komanda za kontrolu i sprovođenje RRPL (KSRRPL) i istoj su bili potčinjeni: 4 patrolna čamca, 1 minolovac, 1 lovac mina, 2 hidrografske i 2 školske barkase. Komanda je funkcionisala na neposrednoj vezi Komande RM i uspela je u potpunosti regulisati dužobalnu i prekomorsku plovidbu u teritorijalnom moru SRJ u skladu sa saveznim Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Uredbi Savezne vlade o RRPl i Uputstvu za sprovođenje RRPl.

Realizacijom tih zadataka, za vreme sprovođenja RRPl, u teritorijalnom moru SRJ
provođen je samo saobraćaj brodova koji su raspolagali odobrenjima nadležnih
ministarstava Savezne vlade, a zabranjen saobrađaj u organizaciji Vlade RCG, uprkos
upornim opstrukcijama i zahtevima od strane pojedinih ministarstava RCG, MUP i državne bezbednosti (DB) RCG, pomorskih agenata i drugih.

Tokom cele agresije na SRJ neprijateljske pomorske snage nisu ni jednom povredile
teritorijalne vode SRJ, ali su u Otrantskim vratima i na prilazima teritorijalnom moru
RJ, svojim prisustvom i aktivnim angažovanjem kontrolisali i vršili trijažu celokupnog prekomorskog saobraćaja i roba u i iz SRJ. Sprečavan je dovoz u SRJ svih roba za vojne potrebe, a zbog pacifističkog i krajnje destruktivnog stava tadašnje vlasti RCG prema agresiji NATO, neometano je propuštan uvoz-izvoz roba iz i u RCG. Zbog držanja svih naših udarnih pomorskih snaga i obalskih raketnih snaga u gotovosti za uzvratni udar po pomorskim neprijatelja, kako zbog nametnute operativne situacije na Jadranu, može se konstatovati da snage za sprovođenje RRPl u datim uslovima nisu bile adekvatno dimenzionisane.

Proglašenje ratnog stanja i ratnog režima plovidbe odmah je od strane Vlade RCG i
drugih subjekata plovidbe dočekano sa opstrukcijom i nepriznavanjem svih odredbi, mera i postupaka Komande RM na njihovom sprovođenju. Ta opstrukcija je trajala sve do ukidanja ratnog režima plovidbe. Tokom celog perioda postupci svih nivoa vlasti u RCG, Vlade i njenih nadležnih ministarstava, MUP i državne bezbednosti RCG posebno, kao i svih subjekata plovidbe bili su direktno usmereni na zaobilaženje odredbi Uputstva Komande RM o sprovođenju ratnog režima plovidbe, Saveznog Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i zahteva nadležnih saveznih ministarstava.

Protivoklopna borba

Jedinice KoV RM su osposobljavane za upotrebu sredstava za vođenje protivoklopne borbe (POB) na malim i srednjim daljinama i opremane sredstvima za masovno vođenje POB. Namenske jedinice za vođenje POB nisu bile u potpunosti formirane, prvenstveno iz razloga nepopunjenosti ljudstvom i neadekvatnih VES-ti; Problem je bio u obuci operatora POLO 9K11 i 9P122, zbog malog broja odazvanih operatora. Sa odazvanim, obuka je izvođena njihovim grupisanjem na nivou brigada.

Protivdesantna borba

Komande i jedinice RM pripremale su se, ali nisu izvodile ovaj sadržaj oružane borbe. Bila je pripremljena upotreba morskih mina SAG-2B u višku, za zaprečavanje obalnog ruba i putnih komunikacija na pravcima koji iz Republike Albanije i Republike Hrvatske izvode u dubinu z/o RM, u okviru izvođenja protivdesantne odbrane. Izvršen je raspored morskih mina jedinicama RM na osnovu kapaciteta desantnog rejona i mogućnosti jedinica da obezbeđuju čuvanje i upotrebu mina od kojih su se najčešće radile kamenometne fugase. Rasporedom mina u višku, izvršeno je ujedno raseljavanje ovih sredstava. Prednost korišćenja ovog oružja u protivdesantnoj odbrani ogledao se u znatnom povećanju ubojne moći branioca protiv ljudstva i MTS neprijatelja koji bi nastupao na pravcima upotrebe.

Protivpešadijska borba

U zoni odogovornosti RM nisu izvođena protivpešadijska dejstva, ali težište u organizaciji protivešadijske borbe bilo je na pravcima i u rejonima procenjenog angažovanja i dejstva diverzantsko-terorističkih snaga, snaga oružane pobune i pomorsko- vazdušnog desanta.

Protivelektronska borba

Agresor je masovno upotrebljavao elektronska sredstva i sisteme i vršio elektronska dejstva. U južnom Jadranu stalno su manevrisala dva broda za elektronska dejstva. Iznad akvatorije Jadrana uočene su stalne aktivnosti avijacije za rano upozorenje Komande i jedinice RM su bile u dovoljnoj meri bile upoznate sa mogućnošću agresora u toj sferi i preduzimale su mere koje su mogle obezbediti upotrebu jedinica. Pošto RM nije imala sredstava za vođenje protivelektronskihdejstava i protivlelektronske borbe, težište u ovom sadržaju je davano na protivelektronsku zaštitu. Radio veze su bile svedene na minimum. Radarsko osmatranje vršeno je pauznim režimom rada, koji je imao slabosti u davanju kvalitetnih podataka. Međutim takav način rada uz primenu manevra pokazao se žilavim. Uočena su intezivna ometanja radara ŽIRAFA, P-15, DEKA-1226 i 9KR-409. Izuzetnu žilavost i efikasnost u radu pokazao je radar FALKON. Uočeno je, da agresor u vrlo kratkom vremenu uspeva uočiti rad radara i radio veza.

Diverzantska dejstva

RM nije izvodila diverzantska dejstva. Diverzantska dejstva su bila planirana. Snage za izvođenjenje diverzije nalazile su se u rastresitom rasporedu na pravcima upotrebe , gde su izvodile intezivnu obuku na kopnu i na moru.

Protivdiverzantska i protivteroristička dejstva

RM nije izvodila ovu vrstu dejstava. Početkom marta 1999. godine Komanda RM je izvela GT „RUMIJA-99“ na temu: „Angažovanje snaga RM u protivterorističkim dejstvima i sprečavanju izbijanja oružane pobune“. Uočeni problemi i tada predložena rešenja nisu iz objektivnih okolnosti mogla biti zaživljena do početka ratnih dejstava. Opstrukcijom državnih organa RCG po pitanju ratnog stanja i omogućavanjem nekontrolisanog prelaza i kretanja stranih državljanja i izbeglica sa KiM, po teritoriji RCG, stvoreni su bili povoljni uslovi za izvođenje diverzantsko-terorističkih dejstava. Pošto nije izvršeno objedinjavanje snaga odbrane, MUP RCG je umesto značajne snage za izvođenje protivdiverzantskih i protivterorističkih dejstava, prerastao u snage koje su opstruirali snage RM, stvarali incidentne situacije i stalno razvlačili raspoložive snage bezbednosti na raznovrsne zadatke.

Komanda RM i komande jedinica su uspešno pripremali i izvršavali zadatke iz ove oblasti i sa raspoloživim snagama stvarali su preduslove za efikasno izvođenje dejstva
protiv diverzantsko-terorističkih snaga.

Protivvazdušna odbrana i uloga RM

U vremenu do početka agresije komande i jedinice RM su proučavale borbene mogućnosti i procenjivale moguće objekte dejstva u zoni odgovornosti RM. Na osnovu toga usmeravana je borbena obuka, na koju su negativno uticali slaba popuna, istrošeni resursi i neispravnost dela borbene i neborbene tehnike u ARJ PVO a posebno na brodovima Flote.

Jedinice ARJ PVO RM su vršile plansku borbenu obuku sa težištem na vatrenu i taktičku osposobljenost. Značajni kvalitet je iskazan u planskim i kontinuiranim gađanjima ciljeva u vazduhu sa svakom generacijom mornara – vojnika. Posebno kvalitetni rezultati su postizani u borbenoj obuci 81. i 83. lard PVO sa sistemima BOFORS 40 mm L-70, gde su na gađanjima na nivou VJ redovno postizali odlične rezultate.

U Floti je stalno održavan kurs za profesionalne vojnike i mornare-vojnike iz jedinica RM na RS „S-2M“. Početkom rata Flota je imala 25 vrlo dobro obučenih poslužioca na RS „S-2M“, koji su neprekidno vršili kondiciranje na trenažeru. Jedinice Flote u dužem periodu nisu vršile složenija gađanja na ciljeve u vazdušnom prostoru na većim visinama (meta PRM-200) sa cevnim sistemima 57 mm i 76 mm, kao i sa raketnim OSA-M (sistem na raketnim fregatama). Raketni sistemi OSA-M na RF su bili neispravni a RM nije raspolagala sa raketama RZ-13 za taj sistem. Naime hrvatske paravojne snage su 15/16.09.1991.g. na prevaru zauzele skladište 80.MTRB u Žrnovnici kod Splita. U tom skladištu se pored 50 najnovijih, tek kupljenih švedskih protivbrodskih raketa RBS-15, nalazilo 120 raketa RZ-13 namenjenih za RF. Raketa RZ-13 ima domet do 9.000 metara..

U jedinicama ARJ „NA“ klasifikacije borbena obuka nije bila kvalitetna zbog lošeg odaziva vojnih obaveznika i nedovoljno kvalitetnih izvođača borbene obuke. Tokom rata borbena obuka je intezivirana sa težištem u jedinicama „NA“ klasifikacije. Formirane su i vanformacijske jedinice PVO sa topovima 40 mm M-1. U jedinicama Flote deo posada brodova obučavao se za upotrebu jednostavnijih protivavionskih oruđa. Tokom rata gađanja ciljeva na zemlji su organizovana i izvršena kvalitetno. Gađanja ciljeva u vazdušnom prostoru izvođena su neposredno na neprijateljske letilice. Iskustva iz pripreme za odbranu iz oktobra 1998. godine, pozitivno su uticala na osposobljenost za izvođenje PVO.

Veliki napredak, u odnosu na mirnodopsko stanje osposobljenosti, napravljeno je u borbenoj obuci vizuelnih osmatrača vazdušnog prostora u sistemu VOJ. Osnovni problemi kod osmatrača bio je u identifikaciji tipova neprijateljskih letilica, brzog uočavanja namera i oblika dejstva, kao i razlikovanje mogućih neprijateljskih aktivnosti i dejstava od određenih prirodnih pojava. Kroz obuku, i sticanje praktičnih iskustava koje su u sistemu komandovanje distribuirane jedinicama, u daljom toku rata, eliminisao se deo problema takve vrste.

Borbena dejstva snaga RM u sklopu PVO

Na avijaciju NATO, bespilotne letilice i vođene projektile, jedinice RM otvarale su vatru 20 puta. U dejstvima su učestvovale četri vatrene jedinice 40 mm L-70, četri vatrene jedinice 20 mm, tri raketne baterije PVO S-2M i osamnaest brodova Flote. U toku naših dejstava po neprijateljskoj avijaciji u mogućim zonama dometa sistema za PVO brodova uočeno je sledeće:

– Obavezno se radilo o grupama aviona (2 aviona) u zajedničkom letu i manevru;

– Bilo je prisutno više grupa (od 4 do 8), što navodi na zaključak o obaveznom prisustvu grupe aviona za protivradarska dejstva;

– Uvođenje elemenata za gađanje (obasjavanje i identifikacija) cilja se vršila u bočnom letu (ili doletu) prema objektu dejstva, redovno sa daljina minimalno 10 km. Manevar jednog od aviona iz grupe, koji lansira ubojna borbena sredstva, je neznatan u odnosu na obeležavača cilja;

– Uočeni su pokušaji identifikacije raketne topovnjače na vezovima u luci Bar od strane više grupa neprijateljske avijacije po kojima se dejstvovalo. Dejstvom sa brodova napad je osujećen, što navodi na zaključak da uprkos optičkoj vidljivosti, nije bilo moguće sa visina od 8.000 do 10.000 metara precizno locirati pojedinačne brodove u vezu u luci.

Efikasnost dejstva snaga PVO RM

Prema rezultatima vlastitog osmatranja, podacima operativnog izviđanja upoređenim sa podacima sa terena, efikasnost dejstava snaga Ratne mornarice u PVO, bila je sledeća:

– Dejstvom sistema 57 mm Flote 2 aviona prinuđena su na smanjenje visine i promenu leta, što je omogućilo efikasno dejstvo lab PVO 40 mm 83. mtbr sa procenom da je došlo do obaranja jednog aviona u more, a drugog na teritoriji Republike Albanije. Nema materijalnih dokaza za ova obaranja aviona.

– Na jedan avion prilikom preleta preko Tivta dejstvovali su brodovi Flote. Odleteo je prema otvorenom moru, sa procenom da je pogođen i da je verovatno pao u blizini Dubrovnika. Nema materijalnih dokaza za ovo obaranje aviona a gotovo je mala verovatnoća da je do ovog obaranja došlo.

– Jedna bespilotna letelica dejstvom lard PVO/83. mtbr, oborena je u rejonu reke Bojana na teritoriji Republike Albanije. Nema materijalnih dokaza za ovo obaranje bespilotne letilice.

– Jedna bespilotna letelica, tipa „Pionir“ (RQ-2 Pioneer) 7, oborena je dejstvom lard PVO/81. mtbr dana 24.05.1999. godine iz reona Grbaskog polja i pala je u more južno od
ostrva Mamula. Letelica je pala sa malim oštećenjima i pronađena je od strane ribara
(zahvaćena ribarskom mrežom) posle 2001. godine. Ista je izvađena iz mora i predata
nadležnim organima VJ.

– Jedna bespilotna letelica,tipa „Pionir“ (RQ-2 Pioneer), oborena je dejstvom lard
PVO/83. mtbr dana 27.05.1999. godine, u rejonu Mavrijana. Letelica je pala sa malim
oštećenjima. Neodgovorno lice (penzionisani zastavnik) koji je prvi pronašao letilicu,
priručnim alatom je isekao letilicu i delove postepeno odnosio kući. Istovremeno je
obmanjivao potražne ekipe, koje su tražile oborenu letilicu.

– Jedna bespilotna letelica tipa „Hanter“ (IAI RQ-5 Hunter), oborena je dejstvom lard
PVO/81. mtbr dana 28.05.1999. godine, u rejonu Obostnika. Prilikom pada letilica je znatno oštećena.

– Jedna bespilotna letelica oborena je dejstvom brodova Flote (RTOP) u 22.40
časova dana 01.06.1999. godine, u rejonu Risanskog zaliva, Zbog pada u more ili teško
prohodni i nepristupačni rejon Risan – Ledenice, još nije pronađena. U odnosu na početnu količinu municije potrošeno je prosečno 0,1% borbenog kompleta. Svi ovi podaci su dostavljeni redovnim izveštajima Štabu vrhovne komande.

Popuna ARJ PVO sa ljudstvom kvantitativno i kvalitativno nije zadovoljila potrebne kriterijume. Prosečna ukupna popuna jedinica bila je 50%, što nije omogućilo potpuno angažovanje svih jedinica, posebno jedinica „NA“ klasifikacije a kvalitativni izbor rezervnog sastava otežao je pripremu jedinica za b/d, jer su jedinice čak do 70% popunjene sa neadekvatnim VES-tima.

Popuna obučenih posluga artiljerijskih i raketnih sistema PVO, prisustvom vojnih obaveznika koji su naknadno osposobljeni, bila je potpuna i obezbeđivala neprekidnu gotovost za dejstvo u smenama, zavisno od naređenog stepena pripravnosti za PVO.

Uzimajući u obzir da je NATO avijacija b/d i prelete vršila uglavnom van zone dejstava naše PVO, ceneći dosadašnje kriterijume o uništenju cilja, jedinice RM postigle su veoma visoku efikasnost u dejstvima na ciljeve u vazduhu.

Najekonomičnije gađanje ostvareno je na bespilotnu letilicu „Hanter“, oborenu na
objektu Obostnik od strane lard PVO/ 81.mtbr, koja je pogođena sa 10 granata 40 mm L-70.

Najviše municije potrošeno je na ciljeve van zone dejstva sredstava PVO.

Najbolje rezultate u gađanju pokazao je PAT 4O mm L-70 „BOFI“. Slabije rezultate od očekivanog pokazala je STRELA-2M, zbog stalne upotrebe IC mamaca NATO avijacije i gađanja, gde nisu poštovani osnovni parametri koje predviđa taj sistem, a koje određuje sam strelac. Zbog slabe obučenosti dolazilo je ponekad do oštećenja sistema ili neracionalne potrošnje određenih resursa. Univerzalni brodski topovi Mk-1 57 mm D-60 BOFORS (na raketnim topovnjačama). Ovi topovi su imali municiju sa blizinskim upaljačem. Njihova efikasna vertikalna daljina gađanja je od 6.000-8.000 metara. I AK-726 76,2 mm (na raketnim fregatama) Efikasna vertikalna daljina gađanja za ove topove je do 9.000 metara a krajnji domet zrna je do 11.000 metara,pokazali bi daleko veće rezultate, da su korišćeni u sistemu 9LV-239 i 9LV-202, koji su delom bili neispravni. Efikasnost gađanja na ciljeve u vazdušnom prostoru na srednjim visinama bila bi veća da su topovi AK-726 imali municiju sa blizinskim upaljačem.

Sa aspekta borbenih mogućnosti radilo se o dejstvima na krajnjim dometima pa i preko krajnjih dometa oružja. Ključni razlog nedovoljnog iskorišćenja efikasnosti brodskih artiljerijskih sistema su neispravnosti na nišanskim radarima na grupi raketnih topovnjača u luci Bar. Osim toga, u dosta slučajeva prvih dejstava, dejstvovalo se na daljinama bez fizičke mogućnosti uspeha (topovi 20/1 i mitraljezi 12,7 mm).

Sa aspekta osposobljenosti i borbenog morala, potpuno opravdanim, se pokazalo dejstvo i potrošnja ubojnih borbenih sredstava, jer je:

– Stečeno poverenje i sigurnost u oružja sa kojima se rukuje;
– Stečeno vatreno iskustvo u neposrednom dejstvu oružja;
– Stečena iskustva u smislu procena daljina do različitih ciljeva i svrsishodnosti otvaranja vatre;

U okviru protivvazdušne zaštite, redovno su primenjivane sledeće mere:

– Česte (1–2) promene vezova brodova u toku 24 časa;

– U slučajevima najave neposredne opasnosti od napada, uključivani su sistemi za
spoljašnje hlađenje brodova čime su znatno umanjivane mogućnosti zahvata u toplotnom spektru;

– Pogoni na brodovima u toku dejstva su bili uvek upućeni i brodovi su imali mogućnost isplovljenja za manje od 1 minuta;

– Ispravni nišanski radari su upotrebljeni u tri navrata (RTOP-406, 405 i RF-34)
radi neposredne detekcije visine ciljeva. Na osnovu iskustava iz neposrednog prijema
podataka elektronskog izviđanja, zaključili smo da neprijatelj nije bio u stanju da razlikuje detektovane signale nišanskih radara sa brodova i sa raketnog sistema „KUB-M“;

– Svi ostali zaštitni sistemi na brodovima: dimne kutije, bacači osvetljavajućih raketa 128 mm „SVITAC“ i protivraketni sistemi pasivnog ometanja nisu upotrebljavani, ali su bili u neprekidnoj trenutnoj gotovosti za upotrebu u slučaju neposrednog napada na pojedini brod. Tokom rata, nametnuo se problem spremnosti komandi i jedinica za brzu i energičnu pripremu i izvođenje borbenih dejstava protiv neprijateljskih snaga u akcijama spašavanja pilota oborenog aviona, za koje je agresor angažovao specijalno obučene i opremljene snage.

Za traženje oborenog pilota i borbu protiv takvih snaga u jednom slučaju, angažovane su adekvatne snage, koje bi bile u stanju sprečiti akciju spašavanja preko dela zone odgovornosti RM.

U toku agresije poseban interes kod profesionalnih vojnika, mornara-vojnika i dobrovoljaca ispoljen je za obukom za naoružanje PVO. Uspešno i impresivno dejstvo jedinica PVO protiv vođenih bombi (AGM-130) bilo je u noćnim časovima dana 02.05. 1999. godine i vidljivo obaranje bespilotnih letilice u dopodnevnim časovima dana 27. i 28. 05.1999. godine.

Maskiranje

U ovom ratu se još jednom pokazalo da je maskiranje i manevar snagama i sredstvima, uz efikasu vatru, jedan od najefikasnijih načina za suprostavljanje malih i tehnički inferiornijh armija u odnosu na moćne supersile koje raspolažu sistemima za uništavanje visoke tehnologije i preciznosti.

U komandama i jedinicama RM, kroz izvođenje borbene obuke vršeno je osposobljavane za sprovođenje mera maskiranja, premda u vežbovnim aktivnostima nije u dovoljnoj meri aktuelizovano. Jedinice nisu bile u dovoljnoj meri popunjene formacijskim sredstvima za maskiranje i nisu raspolagale sa savremenijim sredstvima za obmanjivanje , lažnim metama, lažnim izvorima (radarskog, toplotnog i IC) zračenja.

Vojnogeografski činioci primorskog dela ratišta SRJ ispoljili su pozitivne i negativne uticaje na izvođenje operativnog i taktičkog maskiranja. Odnos veličine prostora u odnosu na prostor koje su pokrivale borbenim rasporedom jedince RM i civilna infrastruktura bio je nepovoljan za izradu lažnih položaja i objekata. Kapacitet prostora nije omogućavao česte stvarne i lažne manevre, povoljnu koncetraciju snaga u smislu rastresitog rasporeda. Kvalitetno maskiranje i prikriven manevar bio je moguć u rejonu Orjena i na zadnjem nagibu planinskog masiva Lovćena i Rumije, ali je bio ograničen slabim komunikacijama.

Saobraćajna mreža je slabo razvijena i kretanje je uglavnom ograničeno duž obalnom saobraćajnicom i većim delova sporednih puteva ograničenog kapaciteta. U zoni odgovornosti nalazi se veliki broj naselja, među kojima i dosta turističkih objekata različitog tipa, pogodni za rastresiti smeštaj ljudstva. Reljef karakteriše veliki deo z/o pod krasom koji pruža relativno dobre uslove za zaklanjanje, maskiranje i skrivanje od osmatranje iz vazduha. Klimatski uslovi , posebno, u rejonu Boke omogućavali su povoljne uslove za maskiranje, jer je uočeno da niska oblačnost i kiša bitno smanjuju efikasno izviđanje i navođenje ubojnih borbenih sredstava. Vegetacija je svojim karakteristikama omogućavala povoljne uslove za maskiranje. Međutim u letnjim periodima u Primorju postoji velika opasnost od požara , koja bi verovatno bila izazvana raznovrsnim b/d, pa bi nepovoljno delovala na maskiranje jedinica.

U Komandi RM i komandama potčinjenih jedinica bili su razrađeni planovi za operativno i taktičko maskiranje, koji su u obzir uzimali potencijalne borbene mogućnosti agresora, iskustva iz dosadašnjih savremenih ratova i vlastite mogućnosti.

Tokom rata komande i jedinice preduzimale su raznovrsne mere i postupke kojima su realizovali maskiranje. Uglavnom , u odnosu na metode izvođenja korišćeni su najčešće
skrivanje i prikrivanje a manje obmanjivanje. Komanda RM je stalno insistirala na jačanju maskirne discipline, a preduzimala je i niz mera na poboljšanju maskiranja. Realizacija maskiranja imala je niz objektivnih i subjektivnih slabosti i prvenstveno je zavisila od shvatanja značaja maskiranja od strane pojedinih potčinjenih komandi.

Rezervni sastav posebno nije shvatao značaj maskiranja.

U početnom periodu pripreme za odbranu i samoj agresiji, prilikom raseljavanja ratnih materijalnih rezervi RMR i neposednute borbene tehnike, sa osetno smanjenim ljudstvom, koje je bilo angažovano na zadacima obezbeđenja i raseljvalja , nisu se mogli izvoditi složeniji radovi na maskiranju.

RM je raspolagala sa značajanim brojem borbenih vozila (samohodni obalski protivbrodski lanseri SOPL) i motornih vozila za vuču topova (KRAZ-za top 130 mm) većih gabarita, kao i ostale borbene i neborbene tehnike koja je bila bojadisana klasičnom običnom SMB bojom, a čiji su delovi pokriveni izbledelim ceradama. Ovakva glomazna tehnika je zahtevala upotrebu značajnijih formacijskih i priručnih sredstava za maskiranje, koji su se morali skoro svakodnevno obnavljati. Kod brodova je bila još složenija situacija, ali su vešto koristili orografske karakteristike Bokokotorkog zaliva i infrastrukturu luke Bar. Pojedinačni manji brodovi uspešno su se maskirali u ambijent gde su bili vezani. Jedan minolovac posada je bojadisala u kamuflažnu boju. Primenjivala se promena brojeva pojedinih tipova brodova ,zbog težeg uočavanja konkretnog broda iz razloga različitog stepena ispravnosti.

Sva dostupna pozitivna iskustva iz ostalih jedinica VJ, ugrađivana su rešenja komandi i jedinica RM.

Za vreme rata na osnovu vlastitih ideja od raspoloživih sredstava, konstruisani su
i izrađeni imitatori radarskog zračenja IRZ-99/RM, „KOJOT“

i pokretni četverostruki bacač osvetljavajućih raketa PKBOR-99/RM, „MUNGOS“

Osnovna namena im je bila za imitaciju borbenog dejstva raketnih sistema PVO
„KUB-M“ i obala – more „RUBEŽ-B“. Ista su dodeljena jedinicama a deo njihovog ljudstva je obučen i uvežban za posluživanje istih. IRZ-99/RM je planski upotrebljivan i davao je pozitivne rezultate.

U toku rata RM je izradila više reflektora za imitaciju brodova veličine raketne
topovnjače. Deo pasivnih radarskih reflektora RM je dobila na poklon a vanformacijska
maskirna sredstva su bila raspoređena po sledećem:

– 108. ORbr je zadužila kao vanformacijska sredstva PKBOR-99/RM, dva IRZ-99/RM i 5 komada pasivnih radarskih reflektora, tipa tetraedar;

– 69. MTRB zadužio je kao vanformacijsko sredstvo jedan IRZ-99/RM;

– Flota: 6 komada pasivnih radarskih reflektora tipa oktoedar, refleksne površine 1.000 m2;

– 81. mtbr je zadužila 5 komada pasivnih radarskih reflektora, tipa tetraedar;

– 83. mtbr je zadužila 5 komada pasivnih radarskih reflektora, tipa tetraedar;

– 9. ODOJ je zadužio 5 komada pasivnih radarskih reflektora, tipa tetraedar.

U cilju operativnog maskiranja povremeno su zadejstvovane lažne radio mreže. Uočeno je da je agresor uočio njihovu namenu i nije vršio posebna ED prema njima.

ZAKLJUČAK

Karakter vazduhoplovne operacije koju je NATO izvodio protiv SRJ, nametnuo je
snagama RM težište na izvođenje PVO. Operativni razvoj snaga odbrane izvršen je pre nego što je neprijatelj ostvario apsolutnu prevlast u vazdušnom prostoru z/o RM.
Tokom čitavog perioda agresije NATO na SRJ, pripadnici RM su iskazali visoki stepen odgovornosti, odlučnosti, profesionalizma i motivisanosti za izvršavanje postavljenih zadataka, čime su dali svoj pun doprinos daljoj afirmaciji pravedne borbe našeg naroda.

U toku agresije snage RM su dejstvovale po neprijateljskim letilicama (avionima, krstarećim raketama i bespilotnim letilicama) svaki put kada su iste bile u dometu našeg oružja. Deo naroda u RCG (većinom srpske nacionalnosti) je praktično formirao svojevrsni patriotski front i aktivno se uključio u odbranu otadžbine. Posete, pomoć i podrška naroda imala je veliki uticaj na pripadnike RM jer su pružale moralnu podršku, učvršćivale vezu naroda i vojske u sudbonosnim danima naše otadžbine.

Radio stanice Radio Svetigora, RTV Elmag, dnevni list Dan i deo manjih lokalnih radio stanica i nezavisnih novinara uključili su sve svoje potencijale u odbrambeni medijski front.

Tadašnja vlast u RCG činila je sve da opstruiše napore RM u pripremi i izvođenju odbrane. Ista je preko svojih lojalnih medija vodila svojevrsni medijski rat prema RM kako bi se stvarao nepovoljan stav građana prema RM i VJ.

Izvršavajući sve postavljene zadatke RM je ipak obezbedila nepovredivost i teritorijalni integritet SR Jugoslavije.