Piše: Dragoslav Bokan
Patrik Bario (sada pokršten u pravoslavlje kao Stefan) i Žak Ogar su dvojica francuskih visokih oficira koji su nam, tokom devedesetih, došli kao deo neprijateljskih stranih trupa, a odavde otišli (iako, u stvari nikada i nisu do kraja otišli) kao naši veliki prijatelji i poštovaoci, branitelji i saborci.
Takvi primeri moraju da se upišu zlatnim slovima u istorijsku hroniku našeg naroda, na istoj onoj ploči gde stoje i izrazi ljubavi jednog Arčibalda Rajsa ili dela milosrđa Arijusa van Tinhovena. Tamo gde su upisani i kotorski inoverni manastirski neimar fra Vita (graditelj Visokih Dečana), daroviti bugarski biograf Despota Stefana Lazarevića, Konstantin Filozof, ili onaj junački nemački oficir Paulus Eugen Šturm (poznatiji kao srpski general Pavle Jurišić „Šturm“)…
Ova dva francuska pukovnika (to su bili sve dok, zbog podrške Srbima, nisu, praktično, izbačeni iz vojske svoje zemlje), dva prava moderna hrišćanska viteza iz najlepših, bajkolikih poglavlja istorije „zemlje kraljevskih ljiljana“ bili su gosti srpskoj omladini na Pravnom fakultetu u Beogradu…
Dr. Patrik Stefan Bario (Patrick Stephen Barrio), oficir i lekar (specijalista za reanimaciju) je – nakon što je, kao deo „plavih šlemova“ UNPROFOR-a, upoznao pravu istinu o Srbima u Republici Srpskoj Krajini – pristao da bude njihov diplomatski predstavnik u Francuskoj – na šta njegov glavnokomandujući umalo nije dobio srčani udar (kada je, šokiran, pročitao tu vest na naslovnoj strani magazina „Figaro“).
Nakon toga je čitav njegov život dobio važnu misiju, u vidu uporne borbe za naš narod pred zapadnim medijima, sa sve stajanjem na beogradskim mostovima tokom NATO bombardovanja Srbije.
On je i svedočio u Hagu u odbranu Milana Martića i drugih srpskih državnika i komandanata iz Republike Srpske Krajine. Da bi se sve to krunisalo njegovim prelaskom u pravoslavlje, upravo u manastiru Visoki Dečani i, ne manje, ovim predavanjem na beogradskom Pravnom fakultetu o istoriji herojstva i herojskog u evropskoj istoriji, a sa naglaskom na francuskoj viteškoj i srpskoj srednjovekovnoj i modernoj povesti.
On je – uz čuvene primere bretonskog viteza i francuskog vojskovođe Bertrana di Geklena (Bertrand du Guesclin) i pravo niotkuda pred zapanjene Engleze dospele „izaslanice arhangela Mihaila“ , junačke (šesnaestogodišnje) devojčice Jovanke Orleanke (Jeanne d’Arc) – postavio Svetog Savu i Stefana Dečanskog, ali i Miloša Obilića, Stevana Sinđelića i Hajduk Veljka. Objasnio je taj čudan i čudesan spoj vere i otadžbine u evropskom srednjem veku, baš u Francuskoj i Srbiji, a, kroz naš primer, i kasnije, eto sve do današnjih dana…
A u finalu svog predavanja je uporedio nepravedno i pravno ništavno suđenje Jovanki Orleanki iz 1431. godine, te ono (ništa bolje ni drugačije) generalu JVuO, Dragoljubu Mihajloviću iz 1946. i najnovije u Hagu – srpskim generalima, državnicima i komandantima, jednako lažno i zasnovano isključivo na čistoj propagandi i potunim falsifikatima…
A general Žak Ogar (rođen 16. decembra 1955, u predgrađu Pariza) je još spektakularniji primer srpskog viteškog „zatočnika“, koji je sve što je imao žrtvovao u odbrani srpskog naroda i svoje oficirske časti.
Potomak čak 12 uzastopnih generacija visokih francuskih oficira i vojskovođa, sa direktnim pretkom koga su ubili engleski strelci u bici kod Poatjea 1356. godine (!), ali i deda-ujakom poginulim na samom početku Solunskog fronta, 28. oktobra 1916. godine, u borbi sa Bugarima i Nemcima (za šta je odlikovan, između ostalog, francuskim Ratnim Krstom; istim onim visokim odlikovanjem za hrabrost koga je dobila – kao jedina žena u čitavom Velikom ratu – i naša Milunka Savić).
Žakov otac je bio general, njegov deda je, takođe, bio general francuske armije… i tako redom. A njegov ujak je bio jedan od najpoznatijih heroja Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu…
Besprekorna porodična biografija, gde se uvek pazi na svaku reč i čin, jer je u pitanju čast desetina generacija hrabrih vojskovođa i elitnih oficira.
Taj i takav profesionalac (u apsolutnom smislu reči) je, svojevremeno, baš u Ruandi, bio komandant jedne jedinice francuske Legije stranaca, kao iskusni oficir poslat u afričku košnicu najstrašnijeg međuetničkog pokolja, gde je izbliza video i zauvek razumeo šta je to politički usmerena propaganda koja izmiče istinu svemu onome o čemu piše i (namerno lažno) govori. Da bi, godinama kasnije, dobio priliku da istu stvar prepozna i na Kosovu i Metohiji, kao prvi čovek svih francuskih specijalnih jedinica, a nakon povlačenja srpskih trupa posle „Kumanovskog sporazuma“.
Imenovan je za komandanta francuske „Međuarmijske grupacije specijalnih snaga“ (GIFS).
A pred put na Kosovo, razgovarao je sa svojim ocem, takođe Žakom, francuskim pešadijskim generalom u penziji, veteranom ratova u Indokini i Alžiru, koji ga je, tom prilikom, u zavetnom razgovoru (otac mu je bolovao od raka i umro 12. jula te iste, 1999. godine), upozorio na vekovnu istoriju ovog junačkog balkanskog hrišćanskog naroda o kome su Lamartin i Viktor Igo pisali prave hvalospeve.
Pričao mu je, na samrtnoj postelji, o onim Srbima koji su u danima Prvog svetskog rata, svojom krvlju i hrabrošću, iskovali večno prijateljstvo sa Francuskom…
Ali ga je, istovremeno, i podržao u tome da, ipak, ode na dobijeni zadatak i uradi što se uraditi može. Osetio je kakav težak i važan zadatak čeka njegovog sina, imenjaka i naslednika!…
I kada je došao na Kosovo, Ogar je odmah imao priliku da vidi šta se tu u stvari zbiva i da, praktično, ratuje sa engleskim snagama KFOR-a i šiptarskim teroristima (koje su Englezi štitili u njihovim nastrašnijim zločinima nad nemoćnim srpskim civilnim stanovništvom).
Tada je, po prvi put, uzeo pravdu i komande svoje jedinice iskusnih i u borbama dokazanih ratnika i prestao da sluša združenu komandu svih međunarodnih trupa (pa i od generala Kelša, načelnika francuskog Generalštaba).
Njegova francuska brigada, pojačana eskadronima 1. oklopnog puka Legije stranaca i 1. padobranskog husarskog puka, ušla je na Kosovo iz Makedonije pravcima „Bodler“ i „Rembo“ i tako došla do Gnjilana.
Odmah iza njih su nailazile duge kolone američkih vozila svih tipova i njihove vojnike na samom početku izgradnje budućeg „Bondstila“ („geto-bunkera američke armije na Balkanu“).
Ogar sreće raznijene grupice šiptarskih terorista (takozvana „OVK“ je bila potpuno vojno razbijena, sve do dolaska KFOR-a, siledžijske pesnice Amerike i Evropske Unije). I odmah uviđa da je reč o običnim razbojnicima, ubicama i pljačkašima rešenim da pobiju sve Srbe koje stignu i poruše svaki trag njihovog prisustva na Kosovu.
Francuski pukovnik odmah stupa u akciju, vođen nevidljivim komandama svog oca, saborca generala De Gola u Pokretu otpora, i deda-ujaka, potporučnika 51. Kolonijalnog pešadijskog puka i viteza Legije časti (poginulog za Francusku i Srbiju u svojoj 22. godini života).
Njegovi komandosi su u junu 1999. spasili živote srpskih monahinja, na čelu sa mati Makarijom, ali i sam drevni manastir Devič (sa moštima Svetog Joanijija Devičkog u kivotu) od pomahnitalih šiptarskih nasilnika (u crnim uniformama sa crvenim grbovima). Tu su se istakli i Ogarovi padobranci iz puka mornaričke pešadije.
Ogar je čak uspeo i da ubedi nadležnog generala francuske brigade da obezbedi trajnu zaštitu ovog manastira (pošto su Šiptari već bili uhvatili i životinjski mučili jeromonaha Serafima, kome su lomili zube i pokidali vilicu)…
Kada su se šiptarski teroristi vratili na mesto zločina, Ogarovi čuvari manastira su ih dočekali kako valja i pobili mnoge među njima, čim su ovi pripucali na Devič, ne očekujući nikakav otpor. A „odbor za doček“ je već bio spreman da im pokaže kako neće ići baš kako su mislili.
Rafali iz automatskog oružja, ali i helikopterski top od 20 milimetara iz „Pume“ u brišućem letu (kao iz Kopoline „Apokalipse danas“) su brzo i efikasno rasterali pridošlice („bandite bez časti i zakona“, kako ih je nazvao Ogar).
Zelene i crvene beretke (francuska mornarička pešadija i njihovi padobranci) su u korenu sasekli sve ambicije šiptarskih „osvetnika“ o totalnom uništenju jednog od najvažnijih srpskih duhovnih centara na Kosovu i Metohiji.
Nakon toga se ređaju dramatična dešavanja francuskog pokušaja zaštite srpskog stanovništva od svakodnevnog terora, pljačke, zastrašivanja, silovanja i ubijanja…
A centralni događaj – koji je prekinuo mandat i (posle 26 godina službe) vojnu karijeru pukovnika Žaka Ogara – vezan je za sprečavanje zasede ubica iz „OVK“ koju su postavili konvoju od 200 srpskih traktora sa izbeglim civilima (koji je išao ka severu). Tu se Ogar sukobljava sa britanskim komandantom Malkolmom Mejsonom, jer su Francuzi (iz helikoptera) otvorili vatru na šiptarske teroriste skrivene u zasedi. A Mejson je, urlajući, zapenjen od besa, obavestio svog francuskog kolegu da su među Šiptarima i britanski komandosi SAS-a (Special Air Service)! I da ih Ogarovi specijalci ubijaju kao zečeve, ovako pomešane sa pripadnicima „OVK“…
To je bio početak svakodnevnog nadgornjavanja između objektivnih i pravdoljubivih Francuza i otvoreno prošiptarskih Britanaca.
Vrhunac samostalnog delovanja Francuza je, ipak, bio pokušaj Žaka Ogara da upadne sa svojim specijalcima u vilu albanskog doktora u kojoj su mučeni Srbi. Međutim, ovaj pokušaj je sprečen pošto je ovaj punkt sa mučilištem već evakuisan (svoje kolege je, nažalost, izdao jedan francuski oficir, povezan sa Šiptarima, pa su se oni izmestili pre dolaska teško naoružanih Ogarovih komandosa).
Tada dolazi i do otvorenog sukoba dve obične patrole francuskih specijalnih snaga sa neuporedivo nadmoćnijom gomilom oklopnih vozila britanskih rupa, u čijem sastavu su se nalazili i šiptarski teroristi koji su mahali svojim crvenim zastavama sa crnim orlovima iznad kupola engeskih tenkova. Pored „neproporcionalne moći sukobljenih sila“ (kako piše, kasnije, pukovnik Ogar), Francuzi (pod komandom kapetana korvete Žan-Klod Vejara) sprečavaju Britance da prođu i osvoje Mitrovicu i „Trepču“.
Zaustavljena je prethodnica 4. britanske oklopne brigade (iz pravca Prištine) i spašeni Srbi od neizbežnog proterivanja…
Francuzi krstare ovim delom Kosova i hapse počinioce zločina iz „OVK“, pa su tako umalo uhvatili i samog Agima Čekua (samoproglašenog generala kosovske vojske u pokušaju).
Tako su se uverili, kako Žak Ogar (Jacques Hogard) piše u svojim dragocenim svedočanstvima (izašlim na francuskom i srpskom, pod naslovom „Evropa je skončala u Prištini“, „L’Europe est morte a Priština“; kao zajedničko izdanje švajcarske „Ksenije“ i „Metele“ iz Beograda) da je „OVK“ – „zločinačka, teroristička i mafijaška organizacija“, a ne, kako je to bestidno tvrdio Bernar Kušner: „herojski pripadnici kosovskog Pokreta otpora“…
To je, istovremeno, bio i kraj misije ovog sasvim neobičnog oficira Legije stranaca i, uskoro potom, i kraj njegove karijere.
Od Srba je dobio „medalju Obilića“ za hrabrost i Orden Svetog Save (prvog reda). I večnu zahvalnost sestrinstva iz Deviča.
Dok je govorio o delu ovih svojih podviga, uz osvrt na aktuelnu francusku i evropsku političku situaciju, Ogar je izgledao kao vitez iz romantičnih filmova.
Noseći svoje elegantno odelo kao da je oklop ili uniforma, on je razložno i dostojanstveno izlagao sve ono što je želeo da kaže srpskim studentima i posetiocima ove nezaboravne tribine/susreta (naravno, bez ijedne kamere kakve televizije sa nacionalnom frekvencijom).
Na kraju je završio (a na moje pitanje) opisom delovanja i uticaja Luja Burbonskog, francuskog prestolonaslednika (potomka Svetog Luja), čiji je Žak Ogar prvi pomoćnik i savetnik. Pomenuvši, kao nešto što će se svih nas najviše ticati, posetu potomka srednjovekovnih francuskih kraljeva – Hilandaru, a na poziv našeg igumana Metodija…
Kakav čovek, ovaj moderni, a, opet, srednjovekovni Francuz (obeležen evropskim iskustvima viteškog imperativa „odbrane nejači, vere i Otadžbine“)!
Neponovljivo iskustvo susreta s njim, takvim! I sa njegovim prijateljem i bratom po ljubavi za Srbe, Stefanom Patrikom Barioom, još jednim nosiocem vidljive, državne (ali i one nevidljive, iskonske) „medalje Obilića“, baš kao i Ordena Svetog Save!…
Takvi događaji nam popravljaju život i vraćaju veru u neodustajni smisao borbe za ono u šta verujemo.
Jer je, bez borbe – sve samo strmoglavi put u poraz i (fizičku, duševnu i duhovnu) propast.
P. S.
Ja sam svojevremeno govorio na Sajmu knjiga (zajedno sa izdavačem, Slobodanom Despotom, i mati Makarijom iz Deviča), prilikom promocije ove Ogarove knjige.
U publici je sedeo i najznačajniji (uz Vladimira Medenicu) savremeni srpski filosof, sada pokojni dr Žarko Vidović, koji je tom prilikom razgovarao sa svima nama i, posebno, sa francuskim zaštitnikom srpske nejači i naših drevnih manastira na Kosovu.
P. P. S.
Naslov Ogarove knjige je direktna kontrateza čuvene izjave Bernara Kušnera, francuskog političara i kompromitovanog osnivača „Lekara bez granica“, kada je rekao kako se „Evropa rađa u Prištini“ („Evropa koju volim, Evropa ljudskih prava i bratstva među ljudima, rađa se kroz NATO intervenciju na Kosovu“). Čak i u naslovu se Žak Ogar jasno i borbeno određuje prema protivnicima istine i onoga što se stvarno događalo u kolevci srpske državnosti, duhovnosti i kulture.
P. P. P. S.
Bez ikakve namere da politizujem ovaj osvrt na naše velike i iskrene prijatelje i njihov ratni podvig, ne mogu a da se ne setim onih među našim političarima koji bi odmah, kao prvo što bi uradili – predali Kosovo Šiptarima („kao realnost koja se mora priznati“). Kakva razlika između takvih spodoba i ovakvih junaka iz daleka, čistog obraza i plemenite duše!
 i Žak Ogar su dvojica francuskih visokih oficira koji su nam, tokom devedesetih, došli kao deo){kind=link}