Zoran Gavrić iz Loznice, bio je jedan od brojnih Srba koji su se borili na Kosovu tokom rata 1999. godine. Taj događaj mu je promenio život zauvek. Posle četiri mukotrpne rehabilitacije, iako je sto odsto invalid, uspeo je nekako da nastavi svoj život i da othrani dvoje dece.
– Šiptarski teroristi su me tokom rata na Kosovu ranili sa čak 28 metaka, bio sam siguran da umirem i molio sam Boga da mi prekrati muke. Umesto toga, on me je spasao, posle 24 teške operacije uspeo sam da na čudesan način ostanem živ – kaže Zoran.
Zoran kaže za sebe da je svetski rekorder i jedinstven slučaj u svetu, jer ne zna da je iko preživeo 28 metaka. Ovaj nekadašnji policajac i komandir odeljenja u SUP-u Loznica prisetio se tog 6. aprila 1999. godine, kada je protiv sebe imao OVK teroristu naoružanog sa dva puna okvira municije, ali je na njegovoj strani očigledno bio sam Bog.
– Bio sam komandir jedinice od sedam-osam momaka i krenuli smo u čišćenje terena u selu Šipolje, koje se nalazi odmah na izlazu iz Kosovske Mitrovice, na putu ka Prištini. Naš posao je bio da u grupama po dvoje pretražimo svaku kuću, jer su se u njima krili teroristi OVK. Te kuće su bile kao lavirinti, i kada uđete u njih, pratila je opasnost da nikada više ne izađete. Negde oko pola jedan po podne ušao sam u jednu kuću i uhapsio dvojicu terorista u uniformama.
Pošto sam im našao samo jednu pušku, poslao sam kolegu unutra da proveri da nema još oružja, a ja sam ostao napolju da ih čuvam. Međutim, iz kuće sa druge strane ulice očigledno me je spazio terorista, koji je iz svog dvorišta ispalio pun okvir od 30 metaka u mene – priseća se Zoran.
Iz tog rafala je prema njegovim rečima primio sigurno desetak metaka i ističe da je sve izgledalo kao u filmovima.
– Kada sam napokon pao na zemlju, počeo sam da se kotrljam da mu izađem iz vidokruga. Međutim, on je izašao iz dvorišta i krenuo ka meni da me „overi“. Iza sebe sam čuo kako stavlja novi okvir i pomislio sam: „Gotov sam, to je to“. Podigao sam noge unazad na probam nekako da spasem kičmu, i onda je usledio drugi rafal. Kada je ispraznio taj okvir, okrenuo se i pobegao, a ja sam ostao u lokvi krvi. Dok je pucao u mene nisam osećao nikakav bol, ali nakon desetak-petnaest sekundi je počela agonija – rekao je Zoran.
Ubrzo je iz kuće koju su pretresali izašao i Zoranov kolega i brže bolje pozvao i ostatak čete kako bi pokušali da mu spasu život.
– Nisu mogli da me uhvate ni za ruke ni za noge, jer su bile pune metaka, već su me samo poneli onako kao džak. Tokom izvlačenja, šiptarski teroristi su neprestano pucali po nama, a ja sam molio moje drugove da me ostave jer sam već mrtav i da izvlače svoju glavu. Bolovi su bili toliko nesnosni da sam samo želeo da zauvek sklopim oči. Poslednje što sam izgovorio je bilo: „Čuvajte mi sina kad poraste“, a onda sam se pomolio Bogu da mi prekrati muke – ističe Zoran sa suzama u očima.
Zoran je maltene u delovima donet u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici, gde je počela duga borba lekara za njegov život.
– Operacija je trajala 12 sati, pošto su meci bili svuda po rukama, nogama, leđima i stomaku, a zaobišli su samo glavu i srce. Rekli su mi da ih je bilo ukupno 28 u mom telu. Posle intervencije sam bio u komi dva dana, a dobio sam čak i pet i po litara krvi, mahom od svojih saboraca. Posle sam prevezen u bolnicu u Nišu, a odatle na VMA u Beograd, gde su me čekala 23 lekara koji su me operisali još 10 sati. Od tada sam u narednih mesec i po dana imao ukupno 24 operacije, gotovo svaki dan. Posle tih intervencija sam ležao u krevetu nepomičan i gledao u jednu tačku i to je period koji sam psihički najteže podneo.
Onda je usledila rehabilitacija u Banji Koviljači, gde sam vežbao dan i noć i polako ponovo počeo da stajem na svoje noge. Osnovni motiv i pokretač da izdržim sve ovo bilo mi je to što su me kod kuće čekali žena i dvoje male dece od sedam i osam godina, zbog kojih sam odlučio da moram da živim – kaže Gavrić.
Ističe da sada hoda bez štaka i konstatuje da bi se uvek borio za Srbiju.
– Ne kajem se i ako zatreba, opet bih i ovako kljakav otišao na Kosovo i borio se za Srbiju – kaže on.
ŽENA GA OSTAVILA SAM OTHRANIO DVOJE DECE
Četiri godine nakon oporavka kad je napokon stao na noge i na štakama se vratio kući, Zoran je doživeo još jednu ličnu dramu.
– Kada sam napokon pomislio da je mojim mukama došao kraj, kod kuće me je čekala žena i rekla mi da me napušta. Uz sve to su i sin i ćerka ostali kod mene. Meni je bilo drago što nije odvela decu jer su oni razlog mog življenja, ali sam se plašio, kako ću ja kljakav da budem i otac i majka. Nisam znao ništa od kućnih poslova da radim. Sada imam tri unučeta, jedno od ćerke i dva od sina i mogu da kažem da sam srećan čovek – tvrdi Zoran.
