Prava istina o obaranju F-117A

Piše: Andrej Mlakar

Od izdavanjanja knjige Pad noćnog sokola prošlo je više godina, sasvim dovoljno da se sa ove distance pogleda knjiga, koja je za kratko vreme doživela veliku popularnost. Ovaj vremenski razmak odlična je prilika da blog Vojnopolitička osmatračnica razgovara sa autorom knjige pukovnikom Slavišom Golubovićem na temu knjige, obaranja F-117A, i o pripadnicima 3. raketnog diviziona, koji su ušli u udžbenike istorije.

Gospodine pukovniče, prošlo je više od godinu dana od izdavanja vaše knjige Pad noćnog sokola. Kako ste došli na ideju da ova knjiga bude napisana?

Naša 250. raketna brigada PVO je tokom agresije NATO na SRJ 1999. godine bila zadužena za odbranu objekta strategijskog značaja za našu zemlju, Beograda, od napada iz vazdušnog prostora. Herojskim postupcima njenih pripadnika, a naročito 3. raketnog diviziona PVO ostvarili smo rezultate  vredne poštovanja, koji će ostati zabeleženi u istoriji ratovanja jedinica PVO. Upravo ti rezultati doneli su raketnoj brigadi Orden narodnog heroja.

Naravno, posebno mesto zauzima obaranje američkog taktičkog bombardera F-117A. Od te godine do danas pojavljivalo se nekoliko verzija opisa tog događaja u kojima su na neodgovoran način, na žalost, učestvovali i neki naši pripadnici. Drugim rečima, nismo bili kadri da se nosimo sa tako velikim uspehom, pa je bilo i onih koji su nezadovoljni i koji zbog sopstvenih neostvarenih ambicija, svih ovih godina urušavaju taj veliki uspeh. Upravo to nezadovoljstvo je proizvelo nesporazume i javnost dovelo u zabludu, pa je tako jedan jedinstven i veličanstven vojnički uspeh izašao na stranice tabloda koji  pokušavaju da mu daju drugačiju konotaciju. Nismo smeli dozvoliti, kao država i kao vojska da se raspravlja o tome ko je za šta zaslužan i da li je neko nagrađen i stimulisan, jer je jedino važno da je avion oboren, da ga je oborila jedinica tada Vojske Jugoslavije. To je bio naš zadatak, naša profesionalna i patriotska obaveza.

Upravo iz tog razloga, kao ratni pripadnik 3. rd PVO, odlučio sam da zajedno sa ratnim drugovima opišem tri važna događaja tokom 78 dana agresije. Svaki član borbene posluge detaljno je opisao aktivnosti u okviru zadatka. Na kraju svog kazivanja stavili su svojeručni potpis. Svima sam dao mogućnost da opišu događaje, na osnovu čega se može napraviti pravi i verodostojan mozaik koji su stvorili živi učesnici događaja. Ko bi to bolje mogao od nas!? Takva metodologija daje napouzdaniji rezultat, a ja sam ga ponudio stručnoj javnosti i širokoj čitalačkoj pubilici.

U knjizi je veoma malo posvećeno tome kako je Treći raketni divizion stekao toliku obučenost iako je dugo vremena imao negativne ocene. Nekako je pređeno preko toga koliko je timskog rada bilo uloženo da taj divizion za par meseci uđe u istoriju?

Ono što je nekada bila strogo čuvana tajna, danas možete naći na Internet stranicama u skoro svakoj državi. Međutim, obučenost, uvežbanost, i način na koji se oni postižu i dalje ostaju kao informacije koje se brižljivo čuvaju. Mogu samo reći da su ispravna borbena tehnika i motivisanost ljudstva preduslovi za ostvarivanje visokog stepena obučenosti. Uz to naravno dobro poznavanje neprijatelja i izučavanje iskustava iz prethodnih ratova. Sve smo to sjedinili i rekli „kad ćemo, ako ne sad“! Rat je već bio pred nama.

Za kratko vreme prešli smo put od jedinice koja je u avgustu 1998. godine bila problematične borbene vrednosti, do potpuno spremne za rat već u februaru naredne godine. Treba znati da je to veoma kratak rok za takvu vrstu jedinica, a posebno ako se uzme u obzir da je nekoliko nas novih došlo na ključna mesta u njoj. To u knjizi potvrđuje i komandant brigade general-major Miroslav Lazović.

Ono što je zanimljivo jeste da vi niste sami autor ove knjige, nego ste zapravo prikupili kazivanja vaših kolega o istorijskim događajima tačnije dešavanjima u trenutku dok je oboren F -117A, F-16 i pogodak nečeg u šta se veruje da je to bio strateški bombarder B-2?

Ideju za ovakav način izrade knjige delim sa jednim od kolega sa njenih stranica, danas najboljim među nama. Naravno kao stariji i iskusniji preuzeo sam ulogu odgovornog u ovom projektu, izložio ideju ostalim pripadnicima diviziona i krenuo u realizaciju. Pribavio sve potrebne saglasnosti, putem pisanih zahteva obezbedio pristup svim relevantnim dokumentima, obavio više od 40 intervjua, pročitao više hiljada stranica knjiga i internet sadržaja i na osnovu svega pristupio analizi. Naravno, ideja da na korici knjige budu ispisana imena svih koji se u njoj nalaze nije bila praktična, pa sam autor knjige ja. Izjave neposrednih učesnika su bile suštinska baza za analitički deo knjige. Podaci dobijeni korišćenjem drugih pisanih materijala iznedrili su veoma kvalitetnu analizu zapadnih stavova  kojim se posebno ponosim.

Kako je izgledao iz vašeg ugla, kao autora knjige i vaših kolega dan kada je oboren F-117 A?

Bio je to četvrti dan rata. Borbena posluga u kojoj sam bio pomoćnik rukovaocu gađanja, tada potpukovniku Zoltanu Daniju, dežurala je na vatrenom položaju. Bili smo u režimu maskiranja i elektronskog ćutanja. Takav je bio zadatak. Prva pripravnost toga dana bila je oko 17 časova, ali nije dugo trajala. Ustanovili smo manju neispravnost na osmatračkom radaru i krenuli u njeno otklanjanje sve do koji minut pre 20.30 časova. Praktično radar je popravljen petnaest minuta pre obaranja aviona. Da je ranije bio ispravan, verovatno bi gađali neki od aviona koji su nam poslednjih sat vremena pre oborenog prolazili kroz našu zonu uništenja. Veoma brzo nakon uočavanja aviona na osmatračkom radaru, rukovalac gađanja, potpukovnik Zoltan Dani postupio je po propisanoj proceduri i, kako sam u knjizi naveo, “neposrednim komandovanjem borbenom poslugom, započeo i trijumfalno završio borbeni rad te večeri”.

Opisali ste i kako je izgledalo poletanje F-117 sa kojim je upravljao pilot Dejl Zelko iz baze Aviano i njegov let do Beograda i bombardovanja Straževice. Kako je izgledala operacija napada i preleta šire okoline Beograda pre nego što je došao pod udar raketa 5V27D može te li nešto o tome reći više?

I tu sam otklonio višegodišnju zabludu o putanji leta tog aviona. Danas je mogu nacrtati sa visokom preciznošću. Ona nije slučajno odabrana, a razloge sam detaljno u knjizi naveo. Takođe sam kritikovao pisanja nekih autora da je zračenjem imitatora tog popodneva tebalo „navući avione F-117 u zonu dejstva“ našeg ili nekog drugog diviziona PVO. To su naravno besmislice, jer avioni F-117 ne služe za proboj sistema PVO i ne lete kroz zonu bilo koje jedinice PVO koja ga može ugorziti, osim u slučajevima kad ne znaju raspored jedinica na terenu ili im se pretnja iznenada pojavi. Profil leta koji su ostvarivali trebalo je da omogući ostvarivanje fabrički deklarisane karakteristike nevidljivosti. Otuda je njegova putanja leta vodila preko Slovenije, Mađarske, srpsko-rumunske granice, do objekta dejstva na periferiji Beograda. Najveći deo posla u rejonu objekta dejstva uradio je računar. Dejstvo aviona bilo je na žalost uspešno, a mi smo ga oborili tek nakon toga.

Kako je izgledala operacija obaranja F -117. Vi i vaše kolege u knjizi ste je opisali detaljno, dočarajte nam te sekunde i minute posade koja je oborila F-117?

Ponoviću moj stav da će ljubitelje senzacija razočarati činjenica da su uobičajeni postupci borbene posluge, uvežbavani na toliko trenažnih i kontrolno-trenažnih gađanja, omogućili prevazilaženje nepovoljnih uslova gađanja i postizanje uspeha. Svaka odlično obučena borbena posluga gađala bi taj cilj i ostvarili isti ili sličan rezultat. Od momenta uočavanja cilja do njegovog uništenja naša borbena posluga nije uradila ništa drugo što ne bi uradila sa bilo kojim drugim ciljem u vazdušnom prostoru. Uostalom, niko od članova borbene posluge u tom trenutku nije mogao znati šta je u vazdušnom prostoru, da bi svoje „nišanske sprave“ podesio upravo na to. Jednostavnost u postupku ni u kom slučaju ne umanjuje postignuti rezultat, niti omalovažava neprijatelja. U stvari, veličina uspeha i odjek tog događaja u svetskoj javnosti stvorili su mit o nečem izuzetnom i do tada neviđenom. Pa nije valjda da se tako jednostavno može videti i srušiti to čudo od tehnologije s kraja 20. veka!?

Koliko je to vreme stvarno iznosilo u sekundama takođe je bilo predmet, uglavnom nedovoljno stručnih i agrumentovanih procena. Drugo izdanje knjige daće preciznu procenu celokupnog postupka. Tokom čitanja knjige imate utisak da ste u kabini UNK (komandno mesto raktnog diviziona) i da te kritične sekunde koje traju kao večnost preživljavate, pa zato taj osećaj treba svakom čitaocu ponaosob ostaviti da doživi.

U knjizi se spominje rukovalac gađanja i pomoćnik rukovaoca gađanja, ali takođe, spominje se i komandant i zamenik komandanta. Možete li da nam malo razjasnite za naše čitaoce te pojmove?

Komandant jedinice komanduje jedinicom u skladu sa svojim nadležnostima i ima pravo da odlučuje o načinu i obimu angažovanja jedinica i potčinjenog ljudstva, uključujući i zamenika komandanta. Neprikosnoveno je pravo komandanta da po svojoj proceni odluči kada i šta će njegovi potčinjeni raditi u jedinici, kada i koji deo zadatka će preuzeti na sebe i da zbog svega toga kasnije ponese slavu uspeha  ili odgovornost za neuspeh. Komandantu su potčinjeni zamenik komandanta, pomoćnici (ako ih ima) i komandiri baterija i vodova.

Zamenik komandanta zamenjuje komandanta u njegovoj odsutnosti, komanduje jedinicom u duhu komandantove zamisli i po njegovom naređenju. U uslovima kada obavlja svoju formacijsku dužnost (kada je komandant u jedinici) zameniku komandanta niko nije potčinjen.

Rukovalac gađanja na raketnom sistemu Neva komanduje borbenom poslugom u toku izvođenja borbenih dejstava. To je dakle jedna od uloga u borbenoj posluzi. Tu dužnost mogu obavljati i druge starešine iz jedinice čiju je osposobljenost proverila pretpostavljena komanda, ali opet isključivo po odluci komandanta jedinice.

Pomoćnik rukovaoca gađanja u formi u kojoj je postojao u 3. rd PVO tokom agresije NATO nije postojao u mirnodopskim uslovima. Proistekao je iz potrebe da se naređenja rukovaoca gađanja prenesu potčinjenim sastavima kao što su, raketna baterija Strela 2M, poslužioci imitatora radarskog zračenja i drugi (istureni) delovi jedinice. Pomoćnik rukovaoca gađanja ni u jednom trenutku ne komanduje borbenom poslugom unutar kabine UNK, niti prenosi komande rukovaoca ostalim članovima borbene posluge. Borbenom poslugom komanduje isključivo rukovalac gađanja. Konstatacije da obojica komanduju borbenom poslugom su suprotne postulatima komandovanja. U knjizi sam naveo da je komandovanje u divizionu kompleksno, ali potpuno jasno i svakako ne podrazumeva „akcionarski pristup“.

Kada smo već kod borbene posluge.  Naveli ste u knjizi da je 3. rd PVO imao dve obučene borbene posluge. Prvom borbenom poslugom komandovao je komandant potpukovnik  Zoltan Dani, a njegov pomoćnik bio je kapetan I klase Slaviša Golubović. Drugom borbenom poslugom komandovao je potpukovnik Đorđe Aničić, a njegov pomoćnik major Boris Stoimenov. Međutim,  u noći kad je navodno pogođen B-2 rukovalac gađanje je bio tada major Boško Dotlić. Koja je njegova uloga bila i da li je postojala i treća borbena posluga?

Nije postojala treća borbena posluga. U danima koji su prethodili tom događaju postajale su dve borbenen posluge, ali je zbog opterećenja ljudstva komandat odlučio da na neke dužnosti dodatno odredi još jedan broj starešina osposobljenih za te dužnosti. Tako je na dužnost rukovaoca gađanja određen tada major Boško Dotlić, pomoćnik komandanta za pozadinu, a na dužnost pomoćnika rukovaoca gađanja rezervni poručnik Miodrag Stojanović. Da ponovim – rukovalac gađanja komanduje borbenom poslugom u kabini UNK, a pomoćnik rukovaoca gađanja delovima jedinice van kabine UNK, a na osnovu naređenja rukovaoca.

Kada se čitaju izjave članova borbene posluge stiče se utisak da jedna izjava odudara od ostalih i da izgleda kao da je u tom trenutku bio prisutan i manji spor?

To ste dobro primetili. Objavljvanjem izjava svih aktera događaja koji su se u tom trenutku našli na komandnom mestu omogućio sam čitaocima da uoče da postoji razlika jedne izjave u odnosu na ostalih šest. Detaljnost opisanih postupaka od strane svakog od aktera omogućava čitaocu da sam zaključi u čemu je razlika koja je svih ovih godina predmet besmislene rasprave. Radi se upravo o kritičnom trenutku koji opisuju svi akteri. U njihovim izjavama se uočava komandovanje komandata – rukovaoca gađanja Dani Zoltana (nadležnog lica) da se traži cilj u vazdušnom prostoru i reči zamenika komandanta Aničić Đorđa (u tom trenutku nenadležnog lica) da se traženje prekine zbog opasnosti po živote članova borbene posluge. U tom postupku nije bilo loše namere, ali za njega nije bilo ni vreme ni mesto. Ako komandant komanduje, potčinjeni izvršavaju.

Podsećam na već rečeno da je neprikosnoveno pravo komandanta da po svojoj volji odluči kada i šta će njegovi potčinjeni raditi u jedinici, kada i koji deo zadatka će preuzeti na sebe i da zbog svega toga kasnije ponese slavu uspeha  ili odgovornost za neuspeh. Zato je i postavljen da komanduje, a potčinjeni da bezuslovno izvršavaju naređenje. U tim momentima nema se šta sugerisati niti mešati tokom izdavanja komandi.

Komanda brigade je tražila podatke o borbenoj posluzi koja je izvršila obaranje F-117A? Kada se čita knjiga stiče se utisak da je i tu bilo problema i da je jedan čovek izbačen sa spiska iako je bio „zakoniti“ pomoćnik rukovaoca naređenjem komandanta?

Od 18:00 časova toga dana borbenu poslugu na komandom mestu 3. rd PVO činili su:

• potpukovnik Zoltan Dani, rukovalac gađanja,
• major Boris Stoimenov, pomoćnik rukovaoca gađanja,
• kapetan I klase Senad Muninović, oficir za vođenje raketa,
• potporučnik Darko Nikolić, komandir baterije,
• vodnik I klase Dejan Tiosavljević, operator praćenja po F1
• zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F2,

Potpukovnik Đorđe Aničić je došao na smenu nešto kasnije (u 20:30 časova) da zameni rukovaoca gađanja potpukovnika Zoltana Danija. S obzirom na to da je bio u toku borbeni rad, do te primopredaje dužnosti nije došlo, odnosno borbenom poslugom je do pada aviona komandovao komandant diviziona potpukovnik Zoltan Dani.

Nedugo posle završetka borbenog rada sa komandnog mesta 250. raketne brigade PVO zatražen je spisak ljudstva koje je bilo u sastavu borbene posluge. Spisak ljudstva je putem telefona izdiktirao potpukovnik Đorđe Aničić koji je licu sa druge strane veze saopštio da je tokom borbenog rada on bio na dužnosti pomoćnika rukovaoca gađanja, ne navodeći ime majora Borisa Stoimenova koji je tu dužnost obavljao od 18 časova sve vreme, bez promene mesta i zadatka. Zbog toga je u spiskovima („Zvaničnim dokumetima“) koji govore o sastavu borbene posluge koja je oborila avion F-117 njegovo ime izostavljeno.

Ako je zamenik komandanta došao na dužnost da zameni rukovaoca gađanja potpukovnika Zoltana Danija onda je, ili trebalo da primi tu dužnost ili da sačeka da se završi borbeni rad. S obzirom na to da do smene nije došlo onda je jasno da je rukovalac gađanja bio potpukovnik Zoltan Dani, a njegov pomoćnik major Boris Stoimenov. (Članovi borbene posluge u svojim izjavama navode da su izvršavali komande rukovaoca gađanja). Zašto je u spiskovima Boris izostavljen, a umesto njega stavljen potpukovnik Đorđe Aničić, moralno je i profesionalno pitanje.

Spominje su u knjizi mnogo detalja o radu borbene posluge, između ostalog i da u toku borbenog rada nema ulaska. Možete li da nam detaljnije objasnite postupak rada borbene posluge na dužnosti i šta se dešava ako figurativno rečeno neko zakasni mislim na člana borbene posluge ili cela posluga ako je u trenutku smene borbeni rad?

U toku borbenog rada ne vrši se smena borbenih posluga ili njenih pojedinih članova. To može ugroziti njihove živote i borbenu tehnike. Zamislite vozače autobusa koji se smenjuju tokom vožnje pri brzini od 120 km/h. To je naravno moguće, ali nije bezbedno. Ukoliko neko dođe kasnije potrebno je da sačeka trenutak pogodan za zamenu, kada će preuzeti dužnost od prethodnog. To se upravo i desilo 20. maja nekoliko minuta posle ponoći kada je major Boško Dotlić sačekao da potpukovnik Đorđe Aničić završi borbeni rad sa prethodnom borbenom smenom. Osam minuta posle ponoći divizion je lansirao dve rakete na cilj u vazduhu. Da li je po sličnoj analogiji major Boško Dotlić trebalo sebe da stavi na spisak kao rukovaoca gađanja koji je gađao taj avion umesto potpukovnika Đorđa Aničića? Naravno da nije.

Koliko je bio značaj obaranja F-117A za sam 3. divizion, 250. raketnu birgadu, s obzirom na to da su se 10 godina kasnije pojavila neka protivrečja koja i danas traju?

Pokazali smo da se svaka odlučna zemlja može suprotstaviti neprijatelju, da se može oboriti svaki vazduhoplov i da nema nevidljivih aviona. Trebalo bi da veličina uspeha koji je postigao 3. rd PVO potre svaku nesuglasicu i nečiju „posebnu“ ili „jedinu“ zaslugu za taj uspeh. U knjizi sam naveo da u divizionu ne postoji lična zamenica „ja“, postoji samo „mi“. Uspeh borbene posluge, nije samo njen uspeh, već celog diviziona i brigade u celini. Uspeh pripada i generacijam raketaša koji su još od formiranja brigade daleke 1962. godine, gradili kodekse koji su na prvo mesto stavljali stručnost i posvećenost obuci i ispravnosti raketne tehnike.

Na kraju krajeva to je uspeh Vojske i ove male države koja je uspela da se suprotstavi višestruko nadmoćnijem neprijatelju.

Zanimljivo je i to da 3. divizion zapravo i nije znao da je oboren F-117 iako je bilo natpisa raznih da je to učinila modifikacija na raketnom sistemu S -125 Neva i da je to zasluga bila jednog čoveka?

Sredstvima kojima smo tada raspolagali nismo mogli utvrditi tipa aviona, pa tako nismo ni znali šta smo oborili dok nije prošlo neko vreme kad je potvrđeno o kom avionu se radi. Svi oni koji kažu da su pre njegovog obaranja na radaru ustanovili da se radi upravo o avionu F-117, obmanjuju javnost.

Obmanjuju i oni koji tvrde da je određena modifikacija na raketnom sistemu dovela do toga da avion bude otkriven i oboren. Pričalo se i na tu temu, ali bio je to samo neuspešan pokušaj propagande pojedinih naših pripadnika.

Takođe, vi ste opisali i drugu stranu, naime svedočio je i oboreni pilot F 117A Dejl Zelko. Zbog toga je čak knjiga kod nekih dežurnih kritičara došla pod udar. Da li je to objektivno povećalo  istorijsku vrednost knjige Pad noćnog sokola?

Svakako da jeste, a to će i vreme pokazati. Mislim da nisu česti primeri da o istom ratnom događaju bez zadrške govore međusobni protivnici. Meni kao istraživaču i analitičaru izjava pilota osvetlila je ključni trenutak dejstva diviziona, kao i razloge postupanja pilota od trenutka prvog ozračenja do pogotka. Konstruktivna rešenja na avionu implicirala su tačno određene postupke pilota. Tako će naša čitalačka publika prvi put saznati neke veoma važne činjenice vezani za taj avion.

Potraga i sama akcija spasavanja pilota Zelka je takođe bila dramatačina i daleko od onoga što mi gledamo u holivudskim filmovima. Spasilački timovi su se, prema vašoj knjizi, čak tri puta vraćali na mesto spasavanja. Iz te akcije ima i anegdota koga su američki spasilački timovi zaboravili te noći u Sremu kad su spasili pilota?

Akcija spasavanja započela je i trajala veoma traljavo uz mnoštvo komplikacija. Neočekivani rani gubitak (četvrtog dana rata) zbunio je i Amerikance. Sa aspekta traganja i spasavanja nisu bili u potpunosti spremni u tom trenutku. Njihov najbliži spasilački tim nalazio se u Brindiziju u Italiji. Detalje i „pikanterije“ ostavimo čitaocima da „uživaju“ dok je budu čitali, a podatak da su nakon ukrcavanja oborenog pilota u helikopter poleteli zaboravivši na zemlji jednog člana spasilačkog tima, zbog čega su se vratili po njega, govori o paničnoj užurbanosti i strahu od dejstva jedinica Vojske Jugoslavije.

Dolazimo do jedne teme koja je i danas prisutna o tome kako je oboren zaista F-117. Bilo je raznih teorija, zanimljive su one kako je sama američka avijacija pokušala da opravda obaranje F-117?

Taj deo knjige za mene je posebna poslastica. Dugo posle operacije „Saveznička sila“ američki analitičari su pokušavali da pred sopstvenom javnošću opravdaju, kako oni kažu, jedini gubitak aviona F-117A u borbenoj misiji. Objašnjenja kako je uopšte otkriven bila su mnogo važnija od onih kako je pogođen.

Na sve načine su pokušali da opravdaju gubitak. Citirao sam ili parafrazirao sve značajnije stavove po tom pitanju i odmah nakon njih dao detaljno objašnjene njihove opravdanosti. Neki od navoda su:

• Poklopci kontejnera značajno povećali odraznu površinu
• Vidljiv samo za stari ruski radar,
• Avion neočekivano ušao u zonu raketnog diviziona PVO,
• Pogođen protivavionskim topom 57 mm,
• Prva raketa ga promašila i slično.

Posebno su se trudili da nađu objašnjenja koja isključuju radar kao sredstvo kojim je avion otkriven. Jer on je zaboga nevidljiv za radare.

Takođe i kod nas u zemlji, ali i na prostoru bivših EKS YU republika i danas struje razne teorije o obaranju F-117, da je za njegovo obaranje najzaslužniji jedan pojedinac i da to nije delo cele borbene posluge te noći, nego jedan čovek ima zaslugu za to, a ostali su bili puki izvršioci. Kako komentarište te natpise kojima ste posvetili značajno poglavlje knjige Pad noćnog sokola?

Opisivanje važnih istorijskih događaja trebalo bi da podrazumeva ozbiljan naučni i metodološki pristup. U izradi i pisanju naše knjige postupao sam krajnje odgovorno, ostavljajući budućim istraživačima dovoljno pouzdan materijal za slaganje mozaika događaja savremene srpske ratne istorije.

Zanimljiva teorija je 11+11+2 o povratku taktičkog bombardera F -117 šta se krije u onih +2 da li je američko vazduhoplovstvo zapravo izgubilo još dva F- 117?

Za potrebe operaciji Saveznička sila u Evropu je doletelo ukupno 25 aviona F-117A. Najpre 12, a potom još 12+1. Ovaj +1 nadomestio je gubitak nastao četvrtog dana rata. Na teritoriju Amerike vraćeni su pre kraja agresije i to na način koji nije uobičajen. Tempom 11+11+2. Naime poslednja dva aviona vraćena su odvojeno od ostalih. Moja istraživanja ukazuju da su oštećenja na njima bila toliko velika da se nisu mogli vratiti sopstvenim pogonom. Američka obaveštajna enciklopedija to na neki način i potvrđuje navodeći da je „jedan avion oboren, a da su druga dva oštećena od neprijateljske vatre“. Iz toga proizilazi da su ostali „kratki“ za tri aviona F-117A. Ne treba zaboraviti da su i drugi divizioni 250. raketne brigade dejstvovali, pa postoji mogućnost da su ova dva aviona pretrpela vitalna oštećenja.
Šta se verovatno desilo sa njima čitaoci će naći na stranicama knjige.

Slučaj KARAT TV i crvena lampica? da li je zaista imao važnu ulogu o obaranju ili je to samo plod mašte?

Slučaj „karat TV“ i „zvučni alarm i crvena lampica“ tipičan su primer nedogovornosti u medijima i želje za senzacijom. Blago revoltirano, u knjizi sam naveo da izveštaji pojedinih novinara liče na tipičan scenario svakog filma u kojem učestvuje borbena avijacija. Rezultat su neznanja i istovremeno teatralnosti, kao i želje za neprekidnom samopromocijom. A radi se upravo o izuzetno važnim detaljima i činjenicama koje avion F-117 čine drugačijim od ostalnih. Za nas su ti detalji važni pa svako izbacivanje podataka „iz rukava“ navodi na pogrešne zaključke. Izostanak crvene lampice nije plod mašte nego stvarnih činjenica i imalo je za rezultat odloženu reakciju pilota, nakon čega se avion našao na zemlji u plamenu sa levim krilom udaljenim od većeg dela olupine.

Treći raketni divizion osim F-117 učestvovao je u obaranju još dve letelice, od kojih mu je samo jedna priznata, rušenje F-16CG. Takođe u svojoj knjizi spominjete i mogućnost obaranje strateškog bombardera B-2A?

Drugo izdanje knjige će u značajnoj meri rasvetliti i tu mogućnost jer novi indikatori i činjenice ukazuju da je velika verovatnoća da se to i desilo. Te stranice knjige neće nikog ostaviti ravnodušnim. I naravno čitaoci će naići na potpuno novo i neočekivano iznenađenje kad je o tome reč.

Hvala vam gospodine pukovniče Golubović što ste opisali ovaj istorijski trenutak od značaja za Vojsku Srbije i narod.

ZAKLJUČAK

Interesantno je da dva meseca od pojave knjige Pad noćnog skola, knjiga je došla pod udar malobrojnih nezadovoljnika – bivših pripadnika 3. raketnog diviziona koji i danas na najrazličitije načine bezuspešno pokušavaju da je ospore po raznim osnovama.

Ono što se kao detaljni zaključak može izvesti posle čitanja knjige je sledeće:

• sudbonosnog istorijskog marta 1999. godine 3. rd PVO imao je dve obučene borbene posluge. Prvom borbenom poslugom komandovao je komandant putpukovnik Zoltan Dani, a njegov pomoćnik bio je kapetan I klase Slaviša Golubović. Drugom borbenom poslugom komandovao je potpukovnik Đorđe Aničić, a njegov pomoćnik bio je major Boris Stoimenov.
• Posluga kojom je komandovao potpukovnik, kasnije pukovnik Zoltan Dani dežurala je tog dana od 12 do 18 časova. U 18 časova je na dežurstvo je došla druga borbena posluga, ali bez potpukovnika Aničića (zamenika komandanta 3. raketnog diviziona) jer se on nalazio na drugom zadatku. Zbog kontinuiteta potpukovnik Zoltan Dani je ostao da komanduje sa drugom borbenom poslugom, a svom pomoćniku kapetanu I klase Slaviši Goluboviću je naredio da prvu borbenu poslugu odvede na odmor rečima „vodi ljude u selo, ionako dolazimo ponovo u ponoć. Đorđa nema, ja ostajem ovde.“
• Potpukovnik Đorđe Aničić se pojavio u 20.30 časova, kada je borbeni rad već je bio u toku, a divizion je bio u pripravnosti već 45 minuta. Rakete su bile pripremljene za lansiranje. Kad je potpukovnik Aničić pokušao da uđe u u kabinu UNK, potpukovnik Dani ga je upozorio da izađe, jer je borbeni rad u toku. Aničić je tad izašao iz kabine. Ubrzo je ipak ušao ignorišući naređenje komandanta, što je potvrdilo i nekoliko članova borbene posluge. (za vreme borbenog rada u kabinu UNK se ne ulazi. To potvrđuje i sam Đorđe Aničić tokom borbenog dejstva  – maj  mesec kada mu je major Dotlić došao na smenu).
• Prema izjavama učesnika događaja, potpukovnik Aničić je tokom trećeg pokušaja otkrivanja aviona F-117 tražio da se prekine borbeni rad jer „nema trećeg zračenja“, smatrajući da su predugo tražili i da postoji opasnost da budu pogođeni.  Komandant potpukovnik  Zoltan Dani mu je rekao „ti da ćutiš, ja komandujem“ i nastavio borbeni rad. Kompletan postupak su gotovo identično opisali svi članovi borbene posluge i SVOJERUČNO POTPISALI).
• Te večeri potpukovnik Aničić je došao kasnije na komandno mesto. Komandant je sedeo na mestu rukovaoca gađanja. Smena između starog i novog rukovaca gađanja nije izvršena i potpukovnik Zoltan Dani je sve vreme komandovao borbenom poslugom. Avion je srušen.

• Komanda brigade je nakon toga tražila spisak borbene posluge, pri čemu je potpukovnik Aničić Đorđe sebe nazvao pomoćnikom, izbacujući sa spiska Borisa Stoimenova koji je još od 18 časova sedeo na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja. S obzirom na to da smena između poptukovnika Zoltana Danija i Đorđa Aničića nikada nije izvršena i da potpukovnik Aničić nije sebe mogao zvati rukovaocem gađanja (mada to u sadašnje vreme tako predstvlja), prozvao je sebe pomoćnikom, a major Boris Stoimenov je istisnut iz borbene posluge. Kasnije se pojavila u pojednim medijima ideja da se u kabini nalazio čovek koji u njoj te večeri nije ni bio (misli se na Borisa Stoimenova). Što se ako se čita knjiga može videti da je to potpuna neistina.

• Ako smena između dva poptukovnika i vođe dve borbene posluge potpukovnika Zoltana Danija i potpukovnika Đorđa Aničića nije izvršena, a nije, onda potpukovnik Aničić te večeri nije bio član borbene posluge, iako je bio u kabini UNK. Prema svedočenju borbene posluge te noći i njihovim izjavama on je samo smetao i opstruirao rad, kao i to, da je zaista bio na mestu rukovaoca, avion ne bi bio nikada otkriven, niti oboren.