Devetnaestogodišnji Mihailo Madžarević iz Valjeva oktobra je 1912. godine tek bio izašao iz podoficirske škole kada je počeo Prvi balkanski rat
Da li je bio sujeveran ili ne, ne znamo, niti možemo da znamo šta je mislio o tome što mu je majka – pre no što će ga poslati u vojevanje za slobodu svog naroda – u šajkaču ušila amajliju. Ne znamo ni sami šta da o tome mislimo, ali možda o njemu ne bismo danas pisali da se to nije desilo.
Tek, prvi u seriji od tri konflikta u kojima je učestvovao završio je kao narednik, nakon što je zarobio jednu tursku bateriju, a sve to bez i jedne jedine ogrebotine.
Drugi balkanski rat je video na Bregalnici, skoro pa jedino hladnim oružjem – bajonetima. Nakon što se oporavio od kolere, novembra 1913. godine vratio se u Valjevo kao potporučnik.
Napad Austrougarske u Prvom svetskom ratu dočekao je u Skoplju, da bi potom bio prebačen u okolinu Loznice. Njegova prva akcija je bila skidanje agresorskog izviđača koji je preko livade išao držeći ispred sebe srpsku seljanku kao živi štit. Daljina? Četiri stotine metara! Sutradan su naišli na grob tog čoveka, na mestu na kome je i ubijen. Ispostavilo se da je u pitanju bio oficir, oberlajtnant Fric Majer.
Posle borbi koje su se vodile na Gučevu i posledičnog povlačenja srpske vojske, ranjen je u Kamenici kod svog rodnog Valjeva. Ako mislite da ga je to zaustavilo, pa, grešite, jer ljude kao što je bio Mihailo Madžarević ništa ne može da zaustavi. Ranjen, sa svojim je odeljenjem zaustavio napad neprijatelja.
Kada smo krenuli u moćan protivnapad sa Rudnika i poterali preko Drine nespremne Austrougare koji su već slavili osvajanje Srbije, Mihailo i njegova jedinica naleteli su tokom gonjenja dušmana na kuću u kojoj su se, kako su im seljaci dojavili, krili vojnici Dvojne monarhije.
On i dvojica podoficira su razvalili vrata: u prvom prostoriji pijani Mađar je na ražnju vrteo ćurana koji nije ni primetio kada su mu sklonili pušku, a u drugoj ceo vod armejaca kajzera Franje Josifa. Ispostavilo se da su svi bili oficiri.
Epilog: Madžarević je dobio zlatnu medalju za hrabrost.
Početkom 1915. mu je majka umrla od tifusa, i nije doživela da proliva suze ponosnice zbog događaja koji će slediti i koji će njenog sina pretvoriti u živu legendu srpske vojske.
Početkom maja bio je već na reci Savi. Svaka četa imala je zadatak da komandu obavesti o neprijatelju na drugoj strani reke, ali pošto je preko puta njih bio i gustiš i ništa nisu videli Madžarević odlučuje da bez dozvole pređe reku sa petnaestak dobrovoljaca.
Na drugoj strani u cik zore zatiče zbunjene i bunovne Austrougare kako se briju. Bez ispaljenog metka sve ih prebacuje na našu stranu i obezbeđuje Vrhovnoj komandi dvadesetak “živih jezika”. Leže da se odmori. Bude ga, neko ga traži na telefon. Uzima slušalicu. Ko je? Sa druge strane stiže odgovor: Petar. Koji Petar, viče Madžarević, traži prezime.
– Kralj Petar.
Stav mirno, lupanje pete o petu. Suveren ga obaveštava da ga je unapredio u čin poručnika. Biva odlikovan Karađorđevom zvezdom, koju dobijaju i ostali učesnici ovog poduhvata.
Kralj mu želi sreću i moli ga da se čuva.
Nema stajanja i življenja na lovorikama za junaka naše današnje priče. 13. juna kreće da preotme Mišarsku adu kod Šapca, gde neprijatelji drže i nekoliko zarobljenih srpskih vojnika. Dobija dozvolu da sam smisli taktiku. Odlučuje se za lažni napad na donji špic, a da on sa glavninom zađe neprijatelju iza leđa i iskrca se na gornjem.
Upalilo je. Broj zarobljenih: više od sto. Jedan od njih ga obaveštava: Austrougarskoj su poznati njegovi podvizi i glava mu je ucenjena na 50.000 kruna.
Nedugo potom kod Smedereva zarobljava pun ponton Nemaca iz 83. puka. Braneći odstupnicu preko reke Jezave, poslednji je ostao na mostu. Dok su Švabe urlale, Mihailo je izvadio revolver, nanišanio i skinuo oficira. Potom se hladnokrvno udaljio sa lica mesta.
Sledio je slom srpske vojske koja više nije mogla da drži silnog i premoćnog neprijatelja, posebno ne nakon što je na bojno polje došao feldmaršal August fon Makenzen. Prelazi Kosovo, Albaniju, uvek štiteći odstupnicu, čekajući da se poslednji vojnik povuče. Odmara se na Krfu, stiže na Solunski front.
Tada dolazi njegov najblistaviji momenat.
Naime, Bugari su se dobro bili ušančili na Kajmakčalanu i slamali svaki juriš nas i naših saveznika, a između tog mesta i Dobrog Polja stajao je neosvojivi Kučkov kamen, najviša tačk sa svojih 2525 metara, gde je neprijatelj postavio mitraljez kojim je kosio sve što se mrda. Svi pokušaji da se neutrališe su propadali jedan za drugim.
Jednoga dana na bojnom polju pojavljuju se vojvoda Živojin Mišić, francuski general Saraj i regent Aleksandar. Pritrčava im poručnik Madžarević i traži dozvolu da se on oproba na Kučkovom kamenu. Mišić odbija. Ovaj insistira. Saraj pita o čemu se radi. Objašnjavaju mu. Saraj se misli, kad ludi Srbin hoće da gine ko sam ja da ga u tome sprečim.
Daje dozvolu.
Mihailo i njegov narednik uzimaju bombe i kreću da se, usred bela dana, penju kao mitraljeskom gnezdu, prvo preko potoka, pa preko čistine puzeći, pa uzbrdo. Mitraljez, koji je do tada zveketao kao blesav, sada se nije oglašavao. Najednom: nekoliko eksplozija, i kotrljanje Mike Madžarevića i njegovog saborca niz padinu. Kučkov kamen prestaje da bude prepreka.
Dotrčavaju do zabezeknute zapovedničke trojke, raportiraju. Potrešeni regent Aleksandar, budući kralj, sa svojih grudi skida Karađorđevu zvezdu i kači je na Mikine grudi. General Saraj, koji je ostao bez teksta i koji je sada u mislima razmišljao zbog čega on u svojoj vojsci nema ovakve junačine, sa svojih grudi skida orden Legije časti.
Zbog čega Bugari nisu pucali? Pa, Madžarević je danima pažljivo gledao šta se dešava tamo gore i konačno je shvatio da neprijatelj, kada sunce oko podneva najviše upekne, nema nameru da sedi na položaju, u paklenom bunkeru, nego se povlači u hladovinu. E, upravo je u tom trenutku Madžarević napao.
Postao je zbog toga kapetan, i odbio mesto u gardi gde bi se odmorio, već je tražio da ostane na frontu. 2. septembra je učestvovao u opštem napadu na Kajmakčalan i zarobio bugarskog vojnika tako što je oko sebe vezao telefonsku žicu pa dao saborcima da ga vuku ne bi li oteo vezu; ispostavilo se da su isto radili i Bugari tako da im je šaka dopao živ neprijateljski telefonista.
Kada su par dana kasnije Bugari krenuli u protivnapad spasila ih je samo rakija. Evo šta se desilo. Dok su bili u rovovima neki naš vojnik je osetio da preko grudobrana mnogo miriše rakija. Pogledaju oni, kad, imaju šta i da vide: mrtvi pijani Bugari leže na metar od njih. Valjda krenuli u ofanzivu, ali preterali u “ohrabrivanju” pa pali u nesvest. Poslednje što su uradili.
Tog dana je Madžarević ranjen, pa se oporavljao u Bizerti, u Africi. Vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta. U dnevniku jednog bugarskog oficira kojeg je nožem ubio u borbi pročitali su da je nekoliko dana ranije spasio život bugarskom princu prestolonasledniku Borisu. I to je imalo veze sa Mikom.
Naime, dok je bio sedeo u rovu na straži, među neprijateljem se pojavila hrpa nekih bitnih ljudi, a među njima i jedan u beloj uniformi. Mika, šta će kud će, nema izbora nego da pušku uperi u njega i opali. U zadnjem trenutku neko se bacio na momka u belom i povukao ga u rov, spasivši mu život. Mihailo Madžarević tako umalo nije na spisak recki dodao ime budućeg kralja.
Na kraju ratu, dok je naša vojska pobedonosno jezdila kroz oslobođene predele, u Bijeljini će upoznati popovsku kći i zaljubiti se. Sa njom će roditi troje dece. 1920. godine biće demobilisan. 1933. će objaviti danas teško dostupnu knjigu sećanja, “Kroz sjaj i senke rata”.
Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbija da pristupi formacijama Nedićeve Srbije. Odvode ga u zarobljeništvo na Banjicu, a potom i u Nemačku.
Po završetku rata odbija da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i odlazi u Ameriku. Umire 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira.
Telefonski razgovor s kraljem Petrom
Posle trećeg prelaska preko Save i zarobljavanja čak 137 austrougarskih vojnika, o herojstvu mladog Madžarevića pročulo se do kralja Petra, koji ga je na položaju pozvao telefonom.
– Alo…
– Alo…
– Ovde na telefonu potporučnik Madžarević.
– Ovde Petar… – ču se slab glas.
– Koji Petar?!… Prezime!
– Kralj Petar…
Zbunjeni Madžarević odmah stane u stav mirno, a kralj ga prvo izgrdi što je tako ludo hrabar, a onda mu saopšti da ga unapređuje u čin poručnika.
Isto tako, na Solunskom frontu 1916. godine Madžarević se sreo sa regentom Aleksandrom. Susret se desio na položaju, dok je regent obilazio jedinice. Aleksandar je od ranije čuo za Madžarevića. Nakon kraćeg razgovora, regent ga upita.
– Kog čina bejaste?
– Poručnik, Vaše kraljevsko visočanstvo.
– Vi ste kapetan – reče mu regent.
– Nisam, poručnik sam – ispravi ga Madžarević brzo.
– Znam, znam, ali ste od ovog trenutka kapetan. Najsrdačnije vam čestitam čin – osmehnuo se regent Aleksandar.
(Iz autobiografske knjige “Kroz sjaj i senke rata”, objavljene 1933. godine.)
