Autori: Andrej Mlakar i Generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić
Jaunara 1968. Čehoslovački reformator Aleksander Dubček zamenio je Antonina Novotnija, na čelu Prvog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke. Tom prilikom Dubček je obećao u svom javnom obrađanju građanima formiranje „socijalizma sa ljudskim likom“, što je bio momentalni signal Moskvi da se neke stvari ne odvijaju kako treba. U aprilu mesecu 1968., Čehoslovačka komunistička partija publikovala je „Akcioni program“, kako je nazvala intenzivne političke i ekonomske reforme koje su trebale da zažive u zemlji. Istog meseca, sovjetski generalštab otpočeo je planiranje vojne intervencije, što je u narednim mesecima do same operacije realizovano intenzivnom obukom i pripremom snaga za moguću invaziju na Čehoslovačku.
U maju mesecu 1968. Sovjetsko političko vođstvo bilo je poprilično zabrinuto razvojem situacije u Čehoslovačkoj. Zastupnici komunističkih partija Sovjetskog Saveza, Mađarske, Poljske, Istočne Nemačke i Bugarske 15. jula okupili su se u Varšavi kako bi razmotrili političku situaciju u samoj Čehoslovačkoj, koja je po njihovom mišljenju već počela da ugrožava vitalne interese ostalih socijalističkih zemalja, sa tom naglašenom potrebom za reformama. Uporedo sa političkim razmatranjima mogućeg rešenja krize, Sovjeti su nastavili dalje pripreme za moguću vojnu intervenciju protiv čehoslovačkog rukovodstva, ako ona bude neophodna. Politička situacija u Čehoslovačkoj nastavila je da se iz dana u dan, iz meseca u mesec usložnjava.
Lideri Varšavskog pakta 3.avgusta 1968., su se okupili u Bratislavi na zajedničkom sastanku gde se pojavio generalni sekretar Komunističke partije i lider Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev. Brežnjev je na tom sastanku po prvi put u javnosti proklamovao “Doktrinu ograničenog suvereniteta”, kao važan segment nove politike Sovjetskog Saveza prema članicama Varšavskog pakta i ostalim zemljama socijalističkog tabora. Ova doktrina bila je veoma jasna u pogledu suvereniteta neke zemelje, a to znači da neka država može ostati suverena onoliko dugo, ukoliko nema štete po interese ostalih socijalističkih zemalja i država članica Varšavskog pakta. Zanimljivo je i da je na istom sastanku Brežnjevu uručeno pismo od većine članova prezidiuma Čehoslovačke komunističke partije, koji su upozorili Breženjeva da je socijalistički poredak u Čehoslovačkoj opasno ugoržen i zahtevali su vojnu intervenciju.
Već 18. avgusta održan je tajni sastanak u Moskvi, gde su se okupili lideri Varšavskog pakta, a na kome nisu prisustvovali predstavnici Čehoslovačke, kako bi se dogovorili o realizaciji invazije na Čehoslovačku. Taj plan dobio je kodno ime Operacija „Dunav” (Операция „Дунай“ ili Вторжение в Чехословакию).
Operativni plan invazije na Čehoslovačku sastojao se iz dva dela:
Prvi: Vazdušno desantne operacije-spuštanje padobranskih desanata na više lokacija u Čehoslovačkoj uključujući tu i Prag, zarobljavanja odmetnutog političkog rukovodstva Čehoslovačke i njegovo odsecanje od baze i izolaciju.
Drugi: Kopneni deo operacije predviđao je prelazak granice i ulaz oklopno-mehanizovanih i pešadijskih (motostreljačkih) jednica Sovjstskog saveza i i članica Varšavskog pakta, zauzimanje vitalnih tačaka širom Čehoslovačke i kooordinaciju sa vazdušno desantnim snagama.
Ključni deo operacije bilo je hapšenje i izolacija odmetnutog čehoslovačkog rukovodstva. Sovjetima na ruku je išlo i to, da je Dubček itekako znao da je napad i akcija Kremlja veoma izvesna i naredio je pripadnicima Čehoslovačke armije, da u slučaju intervencije ostanu u kasarnama i ne mešaju se u sukob. Najzanimljivije u celoj priči bilo je naređenje komande Varšavskog pakta, da pripadnici čehoslovačke armije tokom, a ni posle intervencije ne budu razoružani.
Sovjetska armija za izvođenje Operacije “Dunav” skupila je snage sa tri fronta Centralnog, Karpatskog i Južnog, kao i jednice Vazdušno-desantnih snaga. Operativni deo predviđao je angažovanje od 175.000 do 500.000 vojnika Sovjetske i armija Varšavskog pakta, koji bi uzeli učešće u ovoj operaciji „disciplinovanja Čehoslovačke“.
Operacija Dunav – invazija na Čehoslovačku, započela je u večernjim časovima 20.avgusta 1968.godine. Kontrolni toranj praškog aerodroma „Ruzinje“ dobio je iste večeri oko 20:00 časova signal, od sovjetskog transportnog aviona An -24 da će sleteti na aerodrom. Kontrola leta nesumnjajući da je otpočela invazija, dala je dozvolu za sletanje misleći da je u pitanju prevoz ruskih turista. Letelica se zaustavila nedaleko od terminala za putnike. Iz aviona je tada izašao jedan civil, koji je popričao nakratko sa aerodromskim službenikom, pre nego što se otvorila zadnja rampa letelice iz koje su počeli da iskaču u velikoj brzini naoružani pripadnici „Specnaz trupa“ i agenti vojne obaveštajne službe GRU, obučeni u civilna odela. Interesantno je da su se njima u zgradi odmah priključila i povećana grupa sovjetskih turista i partijskih delegata koji su navodno očekivali poletanje aviona za Moskvu u 21:00 čas po lokalnom vrmenu na dan početka invazije. Sa podeljnim automatskim oružjem oni su prvo zauzeli kontrolni toranj, a zatim i sva ključna mesta na aerodromu.
Dok je sovjetski avion sletao na aerodrom Ruzinje, kontroli leta stigao je zahtev za sletanje još jednog An-24 kome je dozvola data bez problema, jer niko nije slutio da se priprema invazija. Interesantno je i da se u avionu koji je doleteo iz Lvova (Ukrajinska SSSR) nalazio radio far koji je trebalo da navodi druge avione da sleću na pistu u slučaju da kontrolni toranj prestane da funkcioniše. Međutim, ovaj avion je skliznuo tokom sletanja sa piste i zaglavio se u blatu. Ova neplanirana teškoća međutim, nije bitnije uticala na tok i ishod akcije jer je zauzeti toranj nastavio neopmetano sa radom.
U rano jutro 21. avgusta u 3:37 časova na međunarodni aerodrom Ruzinje kod Praga, koji je tad već bio sav u mraku počeli su da na svakih 30 sekundi sleću na neobeleženu pistu sovjetski transportni avioni An-12 Cub i An-24 u kojima su se nalazili pripadnici 7. Gardijske vazdušno desantne divizije (7.гардијска ваздушно-десантна дивизија / 7 гв.дшд ВДВ), delovi 103 i 108. gardijske padobranske divizije, i pripadnici Specnaza čije sletanje na aerodrom Ruzinje su obezbeđivali lovci MiG-21. Prvi padobranci koji su sleteli odmah su od agenata Specnazca, i GRU preuzeli obezbeđivanje aerodorma Već u 4:30 časova rano ujutro 21.avgusta na aerodromu Ruzijne formirane su specijalne jurišne grupe sastavljene od pripadnika 108. i 103 gardijske padobranske divizije koji su bili opremljeni sa oklopnim vozilima ASU- 85, ASU-57, kao i sa izviđačkim verzijama oklopnih vozila BRDM -2 od koji su neki bili opremljeni sa protivoklopnim raketama. Preostali padobranci plus, agenti Specnaza, GRU dobili su zadatak da se ubace u Prag gde su ih čekali KGB timovi ranije ubačeni u Prag, a tu su im veliku ispomoć pružali članovi sovjetske diplomatske misije. Opet, s druge strane njima su veliku pomoć u otkirvanju lokacije pobunjenog rukovodstva, pružali agenti unutra čehoslovačke vlade i bezbednosnih službi koji nisu blagonaklono gledali na Dubčeka. Operativni timovi pokrcali su se u dva autobusa i četiri kamiona, dok su preostali padobranci krenuli da zauzmu ključne tačke u okolini Praga. Grupa sa aerodroma koja je krenula put grada na samom ulasku u čehoslovačku prestonicu se razdvojila. Jedna kolona krenula je do predsedničke palate sa ciljem da uhapsi predsednika Čehoslovačke Ludviga Svobodu, a druga kolona u kojoj su većinom bili specijalci Specnaza, krenula je do sedišta Komunističke partije Čehoslovačke gde se nalazio Dubček sa desetinama saradnika, koji su u menjevitom upadu svi pohapšeni. Ovoj grupi u pomoć je pritekla i 35. motorizovana brigada Sovjetske armije koja je obezbeđivala lokaciju oko zgrade. Interesantno je to da su pohapšeni čehoslovački rukovodici znali za invaziju, ali su predpostavljali da će sovjetskoj armiji zapravo trebati 10 do 11 sati da posle prelaska Poljske i Istočno nemačke granice stignu do Praga, ali ih je upad specijalaca Specnaza iznenadio i zatekao.
Već do sedam sati izjutra 21. avgusta misija izolacije i hapšenja „odmetnutog“ čehoslovačkog rukovodstva bila je završena jednom munjevitom operacijom. Preostali elementi 7.Gardijske vazdušno desantne divizije počeli su raspoređivanje na ključnim lokacijama širom Praga. Njihova meta bile su sve vladine zgrade, komunikacijski centri, telefonske centrale, kao i elektrana u okolini grada koji su bez većih problema bili zauzeti.
Pripadnici 103 gardijsko vazdušne desantne divizije dobili su još jedan zadatak, a to je bilo zauzimanje radio i televizijske stanice u Vinogradskoj ulici u samom Pragu. Prilikom približavanja zgradi, padobranci su naleteli na barikade, koje su građani revolitrani upadom, počeli da postavljaju širom grada. Pošto demonstranti nisu hteli da se pomere došlo je do sukoba u kome su učestvovali i ASU 85 koji su bukvalno razorili barikade, što je razultiralo sa poginulim i ranjenim građanima. Padobranci su zatim hicima iz automata rasterali preostale okupljene demonstrante, posle čega je radio i TV stanica bila zauzeta. Ovaj incidnet se smatra prvim sukobom padobranaca i građana koji su se protivili invaziji. U kasnim popodnevnim časovima 21. avgusta tenkovi i motorizovana vozila sovjetskih jedinica koje su pripadale grupaciji armija Centralnog fronta počeli su da ulaze u Prag zajedno sa jedinicama Varšavskog pakta, gde su ih čekali padobranci i Specnaz. Padobranci su dobili još jedan zadatak, da spreče da građani ne pokušaju da iz policijskih stanica i kasarni pokupe oružje kako bi se sprečila repriza scenarija iz oktobra/novembra 1956 u Mađarskoj. Operaciju zauzimnja Praga, padobranci su platili sa cehom od 96 ubijenih vojnika tokom akcije, dok je cifra ubijenih građana iznosila 70, dok je njih nekoliko stotina ranjeno.
Invazija na Čehoslovčku pokazala je uspešnost sovjetskih tajnih operacija. KGB sa svojim trupama i GRU podržani sa Specnaz jedinicama koje su podržali padobranci i oklopno-mehanizovane jedinice, pokazali su se kao efikasna kombinacija.
Analiza Operacije „Dunav“ pokazala je, da su pripadnici 7.Gardijsko vazdušno desantne divizije, 103 i 108.vazdušno desantne divizije iskazali odličnu obučenost, uvežbanost i sposobnost da svoje snage brzo rasporede na ključna mesta. Operacija „Dunav“ sa vidika upotrebe padobranskih jedinica pakazala je odličnu saradnju sa pripadnicima Specnaza, agentima KGB i GRU na terenu i da je postignut faktor iznenađenja, iako nije neutralisana češka vojska koja je ostala naoružana, ali u svojim kasarnama, iako su se građani opirali akciji, ali ne kao u Mađarskoj 1956. godine. Oklopna vozila koje su koristila VDV omogućila jesu brzu mobilnost, ali ne i vatrenu moć, pa se postavljalo pitanje da li bi efekat bio isti da su ove jedinice imale tenkove. Predlog koji je tada dat, bilo je razvoj još savremenijih i bržih vozila.
Pažljivo planiranje obezbedilo je da desntne snage brzo osiguraju preuzimanje aerodroma i omoguće snagama koje su ih pratile da bez otpora uđu u zemlju. Uz to izolacija čehoslovačke vlade bila je pravilno ocenjena kao najvažniji i prelomni čin u celom poduhvatu, jer kada su pripadnici Specnaza zajedno sa padobrancima stavili Dubčeka i njegove pristalice pod sovjetsku kontrolu, svaki dalji otpor je bio besmislen i slomljen. Sovjetska okupacija Čehoslovačke trajala je do 16.oktobra 1968. kada je postignut dogovor o delimičnom povlačenju vojske Varšavskog pakta. Brežnjev je u Prag poslao sovjetskog premijera Alekseja Kosigina koji je bio vođa visoke delegacije koja je u Pragu saopštila da će se deo snaga koji je upao u Čehoslovačku povući iz nje, ali i da će velika većina sovjetskih snaga ostati u njoj do daljnjega. Trupe iz Bugarske, DDR, Mađarske i Poljske su do kraja oktobra napustile Čehoslovačku. Sporazum koji je potpisalo novo čehoslovačko rukovodstvo sadržalo je pravo da oni sami kontrolišu zapadne granice, ali i da sovjetske vojne trupe (i to čak 5 divizija) ostanu u unutrašnjosti zemlje sve do 1987.godine.
Z a k l j u č a k
O ovom istorijskom događaju ispričane su razne verzije, sa pristrasnim i nepristrasnim prizvukom. Izvlačeni su zaključci, normalno oni pristrasni i nepristrasni. I ti zaključci bili su „objektvni“ ili „neobjektivni“, bez obzira na naklonost jednoj ili drugoj strani. Zato se mi nećemo truditi da pogodimo individualne želje i priznamo pravo jednoj ili drugoj strani. Skloni smo zaključku da je to tako moralo da se desi, jer su istorijske okolnosti nalagale ovu akciju „Varšavskog saveza“.Opisali sled događaja, bez da damo svoju subjektivnu ocenu. Težnja nam je bila da osvetlimo pojedinosti iz vojnog dela Операция „Дунай“. Od prikaza stanja u Čehoslovačkoj, preko planiranja, organizovanja i izvođenja operacije. Kako su postavljeni ciljevi operacije ispunjeni, onda možemo dati ocenu njene uspešnosti. Ako ste se bavili gubicima ljudstva na obe strane i upoređivali ih sa onima iz Mađarske 1956., videćete značajnu razliku. Ovde je odnos poginulih vojnika i civila približno isti (111/108) u odnosu na događaje u Mađarskoj (722/2500). Da li su građani Čehoslovačke bili oprezniji i suzdražaniji da se late oružja, ili su invazione trupe bile instruisane na toleranciju, možemo diskutovati.
(FB profil Andrej Mlakar)
