Piše: Andrej Mlakar
Da li je bivša Jugoslovenska narodna armija (JNA) bila neefikasna i da je sa vojničkog aspekta doživela totalni debakl i dalje je predmet spora vojnih analitičara, političara, bivših generala i oficira svih zaraćenih strana.
Međutim, uprkos diskusijama tih ratnih 1990-tih godina bilo je niz primera koji govore drugačije, gde su pojedine jedinice iskazivale neviđeno herojstvo i hrabrost. Jedna od takvih operacija, je i „Operacija Čapljina“, koja je izvedena 23. aprila 1992, kada je helikopterskim desantom iz opkoljene kasarne spaseno više od 170 oficira, podoficira i članova njihovih porodica.
Oprobani scenario blokada jednica JNA koj je počeo u Sloveniji i Hrvatskoj u leto/jesen 1991. godine preselio se i na BiH u rano proleće 1992, kada su se neki garnizoni našli u okruženju hrvatskih i muslimanskih paravojnih formacija. Među tim objektima je bila i kasarna u Čapljini, gde se nalazio nekadašnji auto-nastavni centar.
Na kasarnu koja je već dva meseca bila u okruženju, a poslednjih 14 dana pred operaciju pod svakodnevnim pritiskom brojnih paravojnih snaga HVO i HOS. Zbog toga Komanda 13. Bilećanskog korpusa je odlučila da se iz opkoljene kasarne vojnici, podoficiri, vojnici i članovi njihovih porodica izvuku iz okruženja. Akcija je imala isključivo odbrambeni i humanitarno-spasilački karakter.
Naređenje za izvršenje zadatka izdao je tadašnji komandant 13. Bilećanskog korpusa general Momčilo Perišić, a humanitarno-spasilačka akcija poverena je pripadnicima 63.padobranske brigade.
Planiranje operacije započelo je izviđanjem rejona oko kasarne, kada je na osnovu prikupljenih informacija zaključeno da će akcija biti daleko opasnija i teža nego što se predviđalo.
Komandant koji je izveo operaciju za izvođenje akcije okupio je 27 padobranaca, rezervista, koji su imali veliko borbeno iskustvo. Jedini uslov za uključenje u ovu operaciju za koju se verovalo da će biti i žrtava bila je „dobrovoljnost“.
Kreatori operacije zahtevali su za izvršenje zadatka angažovanje devet transportnih helikoptera Mi-8 (HT-40) sa po tri člana posade, u sledećem rasporedu: jedan će biti komandni u kome će se nalaziti 12 padobranaca u ulozi službe za traganje i spasavanje u slučaju da neki helikopter bude oboren. U ostalih osam nalaziće se po dva padobranca, od kojih će jedan pomagati u ukrcavanju, a drugi biti borbeno obezbeđenje.
Neki su se čudili zašto se tako malo padobranaca koristi, dok su planeri govorili da im je potreban prostor da se smeste ljudi koji se izvlače. Plan operacije takođe je predviđao da avioni JRV i PVO bombarduju uočene ciljeve i protivničke vatrene položaje, a zatim se spuštaju padobranci sa helikopterima, dok artiljerija nastavlja vatru posrednim gađanjem. Zbog mogućnosti pogotka helikoptera, procenjeno je da letelica ne sme da se zadrži duže od 10 minuta, što je prema proceni bilo dovoljno vremena da se izvuku opkoljeni iz kasarne.
Međutim, jedan detalj, koji se desio iznenada mogao je da dovede čitavu operaciju u opasnost da bude provaljena. Hrvatske paravojne formacije su uoči izvođenja operacije uhapsile jednog od ključnih pilota helikoptera, koji je bio uključen u realizaciju „Operacije Čapljina“, dok je obilazio svoj stan u Mostaru. Pilot je momentalno bio poslat u zarobljeništvo. Međutim na svu sreću operacija nije bila provaljena.
Kako je vreme odmicalo, situacija oko blokirane kasarne se usložnjavala, pa je bilo potrebno što hitnije da se krene u akciju spasavanja.
Iznenadni signal za početak operacije, dat je 23. aprila 1992. u popodnevnim časovima. Artiljerijska priprema i udar po neprijateljskim položajima počeli su 16.45 časova i trajali su do 17 časova. U to vreme sa sa heliodroma Jesenice u Mostaru poletelo je šest helikoptera Mi-8, a tri sa heliodroma Ortiješ. U svakoj letelici nalazila se posada od dva pilota i jednog mehaničara, koji su se dobrovoljno javili za akciju. Osim njih, u helikopterima je bilo raspoređeno 25 padobranaca koji su imali zadatak da obezbeđuju, štite i pomažu ukrcavanje i izvlačenje vojnika.
Helikopteri su prvo kružili iznad kasarne, pre nego što je krenula realizacija operacije, a iznad njih leteli su dva jurišnika J-21 „jastreb“ koji su oko 17 časova otvorili uragansku vatru iz mitraljeza i nevođenih raketnih zrana na položaje protivnika oko kasarne i neutralisali ih. Tog trenutka opkoljenim vojnicima je stigla poruka da je krenula akcija izvlačenja i da se spreme za evakuaciju.
Osam helikoptera je počelo da se spušta u kasarnu i to na tri pozicije parking, pista za postrojavanje i igralište.
U roku od samo 8 minuta ukrcano je skoro 170 vojnika i civila za koje se dvonedeljna opsada završavala i otvoren im je put u slobodu.
Dok je trajalo ukrcavanje vojnika i civila u helikoptere, sa zgrada koje su okruživale kasarnu otvorena je vatra na helikoptere. Nekoliko hitaca pogodilo je kabinu jednog helikoptera, ali su piloti pukom srećom ostali nepovređeni. U drugom slučaju pilot je kroz bočni prozor otvorio vatru iz škorpiona po neprijatelju.
Akcija spasavanja je trajala duže od predviđenog vremena, a veza sa komandnim helikopterom je često prekidana, ali se komandant operacije uzdao u hrabrost svojih vojnika i pilota.
Kada se i osmi helikopter našao u vazduhu operacija je završena. Posle poslednjeg ukrcavanja helikopteri su poleteli ka Mostaru, Nevesinju i Bileći.
Zahvaljujući veštini pilota helikoptera i hrabrosti padobranaca iz kasarne Čapljina je spaseno 170 vojnika, oficira, podoficira i civila. Šest helikoptera je bilo izbušeno vatrom iz pešadijskog naoružanja, a jedan Mi-8 doleteo je sa jednim motorom.
Za vreme izvođenja operacije nijedan helikopter nije bio oboren, niti ijedan vojnik ili padobranac nije bio ranjen, što je bilo ravno čudu u masovnom puškaranju.
Zbog tajnosti same operacije komandi opkoljene kasarne u Čapljini je javljeno za početak operacije tek kad su letelice bile u vazduhu. Pojedni vojnici koji su bili na isturenim pozicijama odbrane opkoljenog objekta nisu imali pravovremene informacije šta se dešava, pa je zbog toga oko 25 vojnika ostalo u kasarni i njih su hrvatske paravojne snage zarobile, potrpale u autobus i odvezli u Metković, gde je njihova golgota u zarobljeništvu trajala 117 dana tokom kojih su bili podvrgnuti svakodnevnim vrstama mučenjima i torture sve dok nisu razmenjeni.
POGLED IZ DRUGOG UGLA
O ovoj temi pisalo se i na forumu “ Srpski oklop“ koja je pokrenuta avgusta 2009. godine. Autor posta potpisan je sa Mitrović D. koji je 14.novembra 2011 napisao post sledeće sadržine koji prenosimo u integralnoj verziji bez skraćivanja:
„ O sebi mogu reći da sam jedan od 25 momaka koji su ostali neobavešteni o akciji, i zbog uspešnosti akcije imao sam čast i patriotsku obavezu da provedem 117 dana u zarobljeništvu HVO – za one koji ne znaju to su bile jedinice Hrvatske vojske koje su nosile dodatak O da bi se razlikovali od vojske matične zemlje, a u zatvoru koji je formiran našim dolaskom u bivšoj zgradi policije u mestu po imenu Ljubuški (oni se hvale da je poznato i po Pavelicu…zaključite sami gde sam bio tih 117 dana).
Dakle moram da iznesem sledeći podatak koji vojska ne iznosi a to je da je čovek koji je znao za akciju je bio po činu major muslimanske vereispovesti Hadžić ali nije to sve jutro posle izvedene akcije kad nismo očekivali da ima bilo koga u kasarni gle čuda na tlu kasarne zatičemo i tadašnjeg bezbednjaka u kasarni koji je eto odlučio da ostane da živi u Čapljini…i ne samo njega već jos 5 oficira i podoficira koji su dobrovoljno ostali. E sad tajnost akcije je očigledno postojala al izgleda niko nije razmišljao da ti ljudi nežele više da budu deo te vojske……….zato je nas 25 spakovano u autobus i prebačeni smo u Metković gde su nas upoznali sa svim lepotama zarobljeništva kao i HOS jedinicama (nadam se da znate ko su one gospodine Lazanski)
Koliko vidim gospodin Lazanski je opisao akciju po onome što je dobio od starešina i vrhuške tadasnje vojske, koji su po ko zna koji put zaboravili da istaknu da je ta akcija izvedena tako da su helihopteri imali ogromne oznake crvenog krsta te da smo mi ostali na milost i ne milost tadašnjim snagama HVO odnosno nas 25 na oko 1000 vojnika koji su okruživali kasarnu, a samo zato sto nam niko nije rekao za akciju, a gore pomenuti komandant se kasnije hvalio na nekim njihovim televizijana da je predao 25 „četnika“ Hrvatskoj vojsci….
Zaboravljaju takođe da navedu svoju nesposobnost da roditeljima nas 25-orice objasne, kažu ili ukažu gde smo i šta se sa nama desilo. Nego su nasi roditelji prolazeći kroz sve i svašta uspeli da saznaju gde se nalazimo i o tome obaveste vojnu vrhušku u kojoj je bilo i oficira koji su znali da kažu „ko vam je kriv kad imate sinove..ja imam ćerku“
Zato želim gospodinu Lazanskom da otvorim oči da se bolje informiše i raspita o događajima iz tog vremena i da shvati da smo nas 25 aktivnih vojnika jako dobro upoznali školsku akciju JNA, JA ili već VJ (jednu od najuspešnijih gle ironije) gde je tom prilikom nas 25 ostalo od ukupno 100 vojnika u kasarni što možda i nije tako loše 1 / 4 je po njima valjda prihvatljiv gubitak u ljudstvu od 25 %
EEEEEeeeeee…………..zato rado Srbi idu u vojnike
Obaranje jastrebova
Kada su se hrvatske snage pribrale od iznenađenja uspele su da obore dva jastreba prenosnim PVO raketama Strela 2M. Tada jastrebovi nisu imali uređaje za izbacivanje IC mamaca. Od dva oborena pilota jedan je zarobljen i kasnije razmenjen, a drugi je uspeo da se spasi, tako što je tri dana izmicao poteri i da se vrati u sopstvene redove.
U operaciji Čapljina postignut je i jedan rekord. Naime u jednom Mi-8 ukrcano je bilo 43 vojnika plus tri člana posade, i dva padobranca, sa čime je oborena svaka procena mogućnosti prevoza tim tipom helikoptera.
Ova operacija dugo vremena ostala je pomalo zaboravljena, a predstavlja odlučnost sa kojom su piloti helikoptera i padobranci krenuli u akciju spasavanja opkoljenih saboraca, što je najsvetiji primer vojničke časti i tradicije.
