Piše: Milan Bogojević
Sigurno jedan od članova dinastije Karađorđević čija životna priča ostavlja bez daha jeste knez Arsen Karađorđević, najmlađi brat kralja Petra I, otac kneza Pavla i deda knjeginje Jelisavete Karađorđević.
Rođen je 16. aprila 1859. godine u Bukureštu kao deseto dete bivšeg kneza Srbije Aleksandra i kneginje Perside (unuke vojvode Jakova, kćerke Jevrema Nenadovića).
Arsen je u Parizu završio čuveni licej Luj le Gran gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje a zanimljivo je da je zajedno sa njim u klasi bio i budući srpski knez i kralj iz suparničke dinastije Milan Obrenović.
Nakon završene škole Arsen je 1883. godine stupio u 2. bataljon francuske Legije stranaca zajedno sa svojim bratom od strica Božidarom a kasnije je u Legiju stupio i njegov rođeni brat, potporučnik Petar Karađorđević , pod pseudonimom Pjer Kara.
U Legiji stranaca knez Arsen Karađorđević se pokazao i dokazao. Već prve godine (1884) učestvuje u Vijetnamskom ratu. Nakon završetka rata (jun 1885) Arsen se vraća u Evropu a već 29. novembra sledeće godine stupio je u rusku službu.
U Petrogradu je završio vojnu akademiju i 5. avgusta 1887. godine proizveden je u čin konjičkog potporučnika. Zahvaljujući već velikom iskustvu, ali i društvenom položaju, raspoređen je u elitni puk „Njenog veličanstva gospodarice imperatorke Marije Fjodorovne”.
Pet godina kasnije knez Arse se oženio Aurorom Pavlovnom Demidov, Kneginjom di San Donato, jednom od najlepših žena Petrograda. Iz tog braka se 27. aprila 1893. godine rodio sin jedinac Pavle, budući jugoslovenski knez namesnik (1934-1941). Međutim, ovaj brak nije dugo trajao, sporazumno su se razveli već 1895. ili 1896 godine. Sina Pavla su po dogovoru poverili na čuvanje i vaspitavanje Arsenovom bratu Knezu Petru, budućem Kralju Srbije.
Neposredno po izbijanju Rusko-japanskog rata 1904. godine, Arsen se dobrovoljno prijavio u Kozačku konjicu. Preveden je u čin Kozačkog jesaula (kapetana) i komandovao je prvo eskadronom, a potom i pukom. Kako je mobilizacija Zabajkalske kozačke vojske završena u rekordnom roku, kozaci su se na frontu pojavili već u martu 1904. godine i prvi su stupili u borbu s Japancima. Sukobi su se uglavnom vodili u Kini, južnoj Mandžuriji i oko Port Artura. Februara 1905. godine kod Mukdena došlo je do najveće i odsudne bitke u čitavom ratu. Kozaci su svih 17 dana, koliko je trajala bitka kod Mukdena, bili u neprestanom dodiru s Japancima a u maju, pod komandom generala Miščenka, uspešno su upali u pozadinu protivnika.
Za sve misije se uvek javljao dobrovoljno. Njegovo vešto komandovanje, odvažnost, hrabrost i samopouzdanje ponovo su bili predmet divljenja i dubokog poštovanja njegovih saboraca, a ruska štampa ga je slavila kao retko kog svog heroja.
Za pokazano junaštvo unapređen je u čin pukovnika i odlikovan Zlatnom Georgijevskom sabljom, jednim od najvećih ruskih odlikovanja.
Nakon Majskog prevrata i stupanja na presto Petra Karađorđevića, knez Arsen se vratio u Srbiju. Na molbu kralja Petra I caru Nikolaju II, Arsen i njegov sin Pavle najvišim imperatorskim ukazom otpušteni su iz ruskog državljanstva a kraljevskim Ukazom od 26. aprila 1904. postali su srpski podanici.
Knez Arsen međutim u decembru 1908. godine očigledno vrlo nezadovoljan statusom koji je stekao u Srbiji piše pismo Njenom Carskom Veličanstvu Mariji Fjodorovnoj, udovici ruskog cara Aleksandra III u kojoj je moli da posreduje u njegovom povratku u rusku službu:
„…Dopuštam sebi da zatražim od Vašeg Carskog Veličanstva da posreduje kod Njegovog Veličanstva Imperatora kako bi me on milostivo opet uzeo u svoju službu. Nažalost, ima jedna velika prepreka, zato što imam nekoliko dugova a nemam čime da ih platim….Nadam se da će moji verni prijatelji hteti da podrže moju molbu pred Vašom Carskim Veličanstvom i da će Vam izložiti situaciju možda jedinstvenu u svetu, mnogo sramniju za one koji su je stvorili nego za onoga koji je podnosi i koja je učinjena jednom knezu koji pripada vladajućoj kući koja je i moja.“[1]
Ipak, kralj Petar I je 30. avgusta 1909. godine Arsena uvrstio u „Porodični pravilnik srpskog kraljevskog doma”, koji je postao punovažan nakon potpisa predsednika Ministarskog saveta Nikole Pašića, 22. februara 1911. godine.
Ovim potezom su porodični odnosi normalizovani i knez Arsen je ostao u Srbiji.
U maju mesecu 1911. pristupio organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ poznatijoj kao „Crna ruka“ i na prvom skupu izjavio da to čini „radi odbrane i ujedinjenja ugroženog srpstva“.
Tokom balkanskih ratova knez Arsen je u činu generala srpske vojske komandovao Konjičkom divizijom. Borio se u bitkama kod Kumanova, Bregalnice i Bitolja. Njegovi saborci kasnije su pričali o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja koju je ispoljio tokom gonjenja Džavid-pašinih odreda kroz Albaniju.
Posebno je zapamćena njegova uloga u borbama na položajima oko reke Bregalnice; tu je iznenadnim i silovitim naletom svoje konjice pomogao pešadiji da slomi otpor bugarske vojske. Arsen je bio omiljen među vojnicima jer se neprestano nalazio u prvim borbenim redovima.
Njegova velika popularnost učinila je da ga regent Aleksandar, pokazujući svoju samovolju, omrzne i od kralja Petra I zatraži da mu naredi da ode iz Srbije. Razočaran odlazi u Rusiju. U borbama koje su Rusi vodili na Zapadnom frontu učestvuje kao general Carske garde. Proslavio se u bitkama kod Rige i Varšave. Posle oktobarskog Prevrata Lenjinovih boljševika zajedno sa mnogim drugim plemićima biva uhapšen i izveden pred tzv. sovjetski sud građana i vojnika. Optužnicu je saslušao kako priliči jednom heroju. Revolucionari se nisu usudili da ubiju slavnog srpskog generala i on je posle oslobađajuće „presude“ zauvek napustio Rusiju.
Knez Arsen se nakon napuštanja Rusije seli u Pariz, gde će živeti povučeno sve do svoje smrti, 19. oktobra 1938. godine. U Beogradu je bio samo nekoliko puta a poslednji put viđen je na sprovodu kralja Aleksandra 1934 godine.
Knez Pavle Karađorđević preneo je posmrtne ostatke i sahranio ga u porodičnoj grobnici u crkvi na Oplencu.
Iza kneza Arsena ostale su priče ali i novinski tekstovi da je u Petrogradu vodio buran život. Savremenici su ga opisivali kao „ludački hrabrog” čoveka, vičnog baratanju sa svim vrstama oružja. Čuveni pisac Miroslav Krleža ga je, navodno, spominjao kao „brahijalnu silu od koje beži tane”. Prema jednim izvorima, učestvovao je u devet ratova i četrnaest dvoboja a, prema drugim, u svim ratovima koje je Rusija vodila u drugoj polovini 19. i u 20. veku, te u čak tridesetak dvoboja u kojima su smrtno stradala petnaestorica njegovih protivnika, približno toliko je ranjeno, dok je sedam borbi završilo „nerešeno”.
Knez Arsen Karađorđević je najodlikovaniji srpski oficir svih vremena.
Odlikovan je čak 18 puta, francuskim, ruskim i srpskim odlikovanjima.
Posle Arsenove smrti 1938. godine, njegov sin, Knez Pavle predao je na čuvanje Vojnom muzeju u Beogradu sva očeva odlikovanja.
Nakon Drugog svetskog rata konstatovano je da je Vojni muzej opljačkan. Do danas se sa sigurnošću ne može tvrditi da li su pljačku izvršili Nemci ili partizani. Svakako u toj pljački nestala je i većina Arsenovih odlikovanja.
Ostalo je samo pet odlikovanja: ruska Medalja za Rusko-japanski rat 1904-1905, Spomenica Cara Aleksandra III i Zlatno Georgijevsko oružje, kao i srpska Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“ i Orden Karađorđeve zvezde IV stepena.
(Nedeljnik)
