Najmlađi vojnik u Prvom svetskom ratu bio je Momčilo Gavrić iz sela Trbušnica kod Loznice. Sa osam godina, Momčilo je postao vojnik iz nužde jer su mu austrougarski vojnici, još na početku rata, pobili celu porodicu: oca, majku, tri sestre i četiri brata.
Nemajući gde, Momčilo se pridružio srpskoj vojsci na Gučevu, odnosno Pešadijskom puku Drinske divizije sa kojom je prošao sve bitke u Velikom ratu, Albansku golgotu, bio ranjen na Kajmakčalanu, a sa 11 godina postao je najmlađi podoficir na svetu.
Po završetku Prvog svetskog rata Momčilo, sa još 104. srpske siročadi, odlazi na školovanje u Englesku, odakle se posle tri godine, po nalogu vlade Kraljevine SHS vraća u Srbiju. Iako je četiri godine proveo u ratu, Gavrića kada je postao punoletan, država poziva u vojsku. Na odsluženju vojnog roka u Slavonskoj Požegi pretpostavljeni oficir Gavriću ne veruje da je kao dete prošao sve bitke u Prvom svetskom ratu i optužuje ga da je lažov i zbog toga ga šalje u zatvor u kome provodi dva meseca.
Momčilov životni put bio je trnovit i za vreme Drugog svetskog rata kada ga Nemci hapse i odvode u logor na Banjici, odakle se jedva izvukao, a a pred kraj tog rata, greškom ga hapse partizani i izvode pred streljački stroj iz koga ga spasava jedan major koji je znao ko je Momčilo Gavrić.
Posle Drugog svetskog rata hapsi ga Ozna, jer u vreme političkog prijateljstva Josipa Broza Tita i Envera Hodže, Gavrić nije želeo da da novac koji su prikupljali omladinci za „braću iz Albanije“, pa je zbog rečenice „Albanci nam nikad nisu bila, niti mogu biti braća“ proveo godinu i po dana u zatvoru. Nakon toga zaćutao je i godinu i po dana ni sa kim nije progovorio ni reč, čak ni sa članovima najbliže porodice, o čemu u Kvadraturi kruga svedoči njegov najstariji sin Branislav Gavrić.
(RTS)
