Mačkovog kamen na planini Jagodnji poprište je najkrvavije i najtragičnije bitke Velikog rata.
Na platou Mačkov kamen u septembru 1914. se u dvomesečnoj bici na Drini slomila druga austrougarska ofanziva. U borbama na Mačkovom kamenu od 16. do 21. septembra je oko 1.150 srpskih vojnika dnevno izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke u bezuspešnim pokušajima da slome odbranu.
Nikada ni pre ni kasnije u Velikom ratu nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme. U borbama od 16. do 22. septembra srpska vojska je imala 11.490 vojnika i oficira izbačenih iz stroja – mrtvih, ranjenih i nestalih. Poginulo je više od 118 oficira, od toga 17 komandanata bataljona i pet komandanata pukova. Austrougarski gubici bili su još strašniji. Procenjuju se na više od 30.000 izbačenih iz stroja.
Spomen-kosturnica na Mačkovom kamenu završena je 1931. godine, a Spomen-crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju podignuta 1932g. Na oba lokaliteta nalaze se mošti boraca, a u kripti crkve izložene su fotografije sa bojnog polja i venci. U kripti je i spomenik majoru Svetislavu Markoviću koji je poveo vojnike u samoubilački juriš na austrijsku vojsku.
Na planinskoj kosi nekoliko kilometara od Mačkovog kamena, kraj puta za Krupanj, nalazi se još jedno zaboravljeno groblje srpskih junaka. To leže ranjenici koji su izvlačeni iz bitke da bi se transportovali u Krupanj, u staru crkvu, gde je bilo glavno previjalište. Austrougarski izviđači su uočili zaprege koje su izvlačile nepokretne ranjenike i dali koordinate artiljeriji. Prvi plotun je razneo 73 ranjenika. O tome je svedočanstvo ostavio bolničar Milićević, koji je čudom preživeo. On je prešao Albaniju, vratio se preko Solunskog fronta i mrtvim drugovima podigao veliki kameni krst iznad humke. Od sakupljenih kostiju hiljada mučenika s Mačkovog kamena na humci je sagrađena kapelica.
Ovo što sada sledi potresna je priča o dva rođena brata koja su zajedno stradala na Mačkovom kamenu 8. i 9. septembra:
Dragoš je bio rezervni potporučnik IV prekobrojnog puka. U ovaj puk on je došao kao redov još u početku prve mobilizacije. Završivši škole u Češkoj a potom dobivši diplomu školovanog ekonoma sa Lajpciškog univerziteta 1912. godine, stupio je u đačku četu a kad beše objavljen srpsko-turski rat on je kao redov raspoređen u 4. bataljon IV prekobrojnog puka. Sa ovim pukom je osvojio Jedren, a kasnije učestvovao i u svim borbama srpsko-bugarskog rata zbog čega je dobio oficirski čin. Kao rezervni potporučnik, učestvovao je u bitkama u Šapcu, Sremu, Drini i Mačkovom kamenu gde je i poginuo 8. septembra 1914. “ …i već je sve gotovo.
Nova malena humka sveže zemlje još je samo pokazivala gde počivaju junačke kosti mladog junaka. A ukraj te sveže humke stajao je nemo i ukočeno u krstić, gledao brat onoga, koga ona za večna vremena skriva.
Najedared se brzo saže, izvadi pisanku i na krstiću svojom rukom zapisa:
„Šta će meni život, kad sam milog i ovako dičnog brata izgubio“.
Suze mu u jedan mah usahnuše, a u očima na mesto njih sevnuše znaci silne žudnje za osvetom. I želja mu se ubrzo ispunila. Sutradan u ogorčenoj borbi je njegova četa ušla dublje u neprijateljske redove. Poginuo je i drugi brat Dragiša Popović koji je baš te godine svršio Pravni fakultet na našem Univerzitetu.
Njihov ojađeni otac i ne sluteći ovako tešku tragediju svojih sinova beše sutradan stigao da obiđe svoja mila čeda ali avaj, umesto njih pokazaše mu samo dve sveže humke crne zemlje koje jedino još sa prostim malim vojničkim krstićima pokazivahu gde leže dva poginula brata, dva slavna junaka našega puka: Dragoš i Dragiša
„Srpska zastava“ – beleške jednog rez. oficira 15. 10. 1920.
