Autori: Andrej Mlakar i Generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić
Švedska je odmah po početku Hladnog rata, proklamovala vojnu neutralnost u odnosu na dva suprostavljena vojna bloka, koja su se upravo dodirivala na prostoru Baltičkog mora. Međutim vojna neutralnost nije bila dovoljna garancija da je zaštiti od niza vazdušnih ali i pomorskih incidenta koji su posebno bili povećani tokom 1970-tih i 1980-tih godina prošlog veka. Najviše posla imala je švedska ratna mornarica (Marinen), koja je morala da se suoči sa čestim dojavama o nepoznatim podmornicama, koje su ribari prijavljivali u teritorijalnim vodama ove skandinavske zemlje.
Baltičko more je veoma nepovoljno za delovanje bilo kog površinskog ratnog broda ili podmornice, jer je gotovo u celosti okruženo kopnom, udaljenosti su kratke i relativno je plitko, a u zimskom periodu plovidbu ometa led. Brodovi ili podmornice u more mogu ući i izaći samo kroz danske ili švedske teritorijalne vode. U slučaju ratnog stanja teško bi bilo koji ratni brod mogao ostati duže vreme neotkriven, jer se celi Baltik nalazi unutar područja koje je lako kontrolisati avionima smeštenim na kopnu sa dodatnom pretnjom podmornica, brzih napadnih brodova i morskih mina.
Sve to nije posebno mnogo doticalo Baltičku flotu Mornarice SSSR-a, koja je težišno, shodno svojim zadacima, često se kretala Baltikom, a tom prilikom nije se moglo odoleti da se tokom tih rutinskih zadataka, zaviri malo u komšijsko dvorište. U tu namenu korišćene su dizel-električne podmornice, koje su decenijama vršljale po teritorijalnim vodama neutralne Švedske i Finske. Posebno frustrirajuće je bilo za švedsku javnost, koja je već od sredine 1970-tih i početka 1980-tih godina o tome počela otvoreno da govori. Prisutnost podmornica, švedski istražni organi registrovali su na osnovu indicija: zvukova dizel motora, mrlje od dizel goriva, kidanje mreža ribarskih brodova u reonima gde nije bilo morskih grebena, izlazak vazdušnih mehurića na površinu, kretanje neosvetljenih plovnih objekata, koji su brzo nestajali sa površine, uočavanje periskopa , a zatim i nestajanje.
Naime nije bilo dana da ribari ili ljudi na obali nisu primetili nepoznate podmornice u šnorkel vožnji, a još više frustrirajuće je delovalo to da su te podmornice na pojavu brzih napadnih brodova klase Spica I i II (klasa Norkoping – Norrköping class) ili Spica III (Stokholom – Stockholm class) nisu bežale već su se otvoreno s njima igrale mačke i miša i „uhvati me ako možeš“.
Naime, švedski mornarički stratezi porcenili su da bi u slučaju invazije Sovjetskog saveza, jaka obalska odbrana kombinovana od topova i protivbrodskih raketa, zajedno sa avijacijom bila mnogo efikasnija u suzbijanju sovjetsko pomorskog- vazdušnog desanta nego što bi to mogle rešiti udarne pomorske snage, sastavljene od razarača koji su oglašeni neprspektivnim i korveta i raketnih čamaca naoružanih raketnim i torpednim naoružanjem, koji bi u prvom napadu verovatno bili eliminisani.
Razlog čestih upada bilo je i to, što švedskoj ratnoj mornarici su političari „strogo zabranili“ upotrebu dubinskih bombi protiv podmornica-uljeza, plašeći se da ne izazovu neku oštru reakciju velikog komšije u slučaju pogotka podmornice dubinskom bombom. Uprkos svim upadima i frustrirajućim igrama, Šveđani su dobili sasvim slučajno jednog hladnog oktobarskog dana 1981.godine priliku da se revanširaju Sovjetima i izazovu diplomatski skandal, zbog koga će Sovjetski Savez morati da im se za sve izvini i crveni pred svetskim medijima.
Prohladno veče 27. oktobra, grupa ribara svojim brodom krenula je da obiđe dan ranije postavljane mreže kod ostrva Tornusk nedaleko od ulaska u pomorsku bazu Karlskorona. Dok su se približavali mrežama, primetili su nasukano nepoznato ogromno plovilo, sa posadom koja je galamila i govorila nepoznatim jezikom i pokušavala da se odsuče radom motora. Inače, sam ulaz u pomorsku bazu je bio miniran i praćen obalskim radarom, koji da stvar bude čudnija nije ništa primetio. Ribari su putem radio veze pozvali policiju da o celom slučaju obaveste mornaricu, koja po prijemu informacija je opovrgla tvrdnje ribara govoreći da oni haluciniraju, jer ko bi se mogao nasukati pored najveće pomorske baze koja je bila dobro čuvana.
U prilog tvrdnje mornaričkih krugova išlo je i to, što je u toj zoni dubina mora iznosila svega 10 m, tako da prostora za bezbedno ronjenje nije bilo ni govora. Međutim ribari su pošto su odbijeni opet zvali policiju i insistirali da se ne radi o nikakvoj halucinaciji. Zbog toga je mornarica u kasnim večernjim satima poslala iz baze Karlskorona jedan mali patrolni brodić koji je imao zadatak tek toliko da utiša uznemirene ribare. Međutim posada patrolnog broda kada se približila obali imala je šta da vidi. Kada su bili uključeni jaki halogeni reflektori – ni manje ni više nego ispred njih nalazila se sovjetska podmornica klase „Whisky“ koja je pokušala da se odsuče i otplovi… Dežurni oficir te noći odmah je o uočavanju sovjetske podmornice obavestio komandnata baze koji se spremao u tom trenutku na spavanje. Istog momenta u bazi Karlskorona je data uzbuna i sva raspoloživa plovila su opremljena borbenim kompletima i dato je naređenje da isplove i opkole podmornicu. Ono što do tada Šveđani nisu znali bilo je da je tekao 13 sat otkada je podmornica bila nasukana na obalu ostrva Tornusk.
Angažovane su i specijalne jedinice koje su bukvalno izvršile prepad na ostrvo Tornusk i zauzele borbene položaje. O pojavi podmornice uzbuna je data i u Stokholmu gde je premijer Švedske sazvao hitnu sednicu kojoj su prisustvovali ministri spoljnih poslova i odbrane. Do rane zore većalo se kako tretirati posadu podmornice, da li su u pitanju naoružani stranci koji su ušli neovlašteno u zonu gde je bila zabranjena plovidba stranim brodovima i kako sankcionisati ilegalce koji su pri tome bili naoružani, ili je u pitanju bila viša sila pa im u skladu sa međunarodnim pravom treba pomoći.
Prelomljeno je u zoru 28. oktobra 1981, kada je posle većanja odlučeno da se Moskvi pošalje oštra portestna nota zbog upada sovjetske podmornice u švedske teritorijalne vode. Generalštab švedske armije formirao je komisiju koja će saslušati komandanta podmornice i sve mornare oko toga kako su se nasukali šta su tražili u blizini najvažnije pomorske baze. Situaciju je dodatno usložnila i informacija od patrolnih brodova da su primetili blizu švedskih teritorijalnih voda, grupu sovjetskih remorkera i pomoćnih brodova koji su trebali da odsuču podmornicu i izvuku je. Da bi sprečio njihov ulazak u svoje teritorijalne vode, komandant (Kommendörkapten Karl Andersson) šveđana je na ruti gde su se kretali remorkeri prema kanalu i bazi, angažovao je sve raspoložive brodove uključujući tu i ribarska sa kojim je blokirao prostor oko ostrva gde se podmornica nasukala.
Rasplet:
Posada nasukane podmornice prihvatila je bez pogovora saradnju sa švedskim vlastima.
Kada su počela, prva saslušanja oficira su se vršila na podmornici, Šveđani su došli su do informacije da se podmornica nasukala jer joj se pokvario žirokompas. Takođe prvi najstariji oficir (political officer onboard, Capt. Vasilij Besedin) tokom sedmočasovnog saslušanja je tvrdio da se podmornica nalazila u trenažnoj vožnji prema Poljskoj a kurs su trebali da zauzmu kod ostrva Bronholm, međutim po njegovim rečima pokvario se žirokompas, zbog čega je podmornica morala da ispliva i plovi malom površinskom brzinom 4-5 čvorova i da se baš tad podmornica iznenada nasukala, a kad je izašao iz nje shvatio je da je u Švedskoj. On je dodao i da je posle nasukavanja, lično smenio „komandatna podmornice“ (Anatolij Michailovitj Gusjtjin) zbog nesposobnosti i preuzeo upravljanje podmornicom i njenim odsukavanjem. Ovoj priči, švedske vojne vlasti su poverovale i zaključile da se ipak radilo o obuci komandnog kadra za upravljanje podmornicom, a ne da je u pitanju špijunska delatnost. Dok je trajalo saslušanje mornara koji su svi redom to isto tvrdili do nasukane podmornice su stigli švedske remorkeri koji su krenuli u operaciju izvlačenja podmornice. Švedski remorkeri su bili spremni da krenu u izvlačenje podmornice, ali se situacija iznenada usložnila, kada je komandant podmornice odbio da je napusti i bude prebačen u bazu Karlskorona na saslušanje što su Šveđani tražili kao uslov da počne odsukavanje. Dok su se švedske vojne vlasti natezale sa komandantom podmornice i prekinuli operaciju spasavanja i dodatno povećali broj naoružanih vojnika oko podmornice, sovjetski Savez je odlučio da diplomatija celu stvar reši na najbolji mogući način. U Noti, koju je Moskva poslala 1. novembra 1981. godine izraženo je žaljenje zbog incidenta koga su pravdali navigacionom greškom i neobučenošću posade podmornice. Moskva je dala naređe komandantu da bude saslušan, kao i da se nastavi sa izvlačenje zaglavljene podmornice.
Komandant je saslušan uz prisustvo sovjetskog ambasadora u Stokholmu. Zanimljivo je i to da je nota data tek pošto je komandant dobio šiforvane instrukcije od svog predpostavljenog u bazi Kaljingrad. Dok se diplomatija natezala sa izvlačenjem podmornice pojavio se još jedan problem, koji je izazvala prioroda. Došlo je do naglog povećanja oseke i pojave jakog vetra koji su ugrozili stabilnost podmornice kojoj je pretilo prevrtanje. Takođe, postojala je i opasnost da dođe do izlivanja elektrolita iz akumulatora i trovanja i povređivanja posade. Da bi se to sprečilo ekspresno je podmornica odsukana i remorkeri su je odvukli dublje more kod Gasfjorda gde je nastavljeno ispitivanje posade.
Šveđani nisu baš mnogo verovali posadi, zbog čega je naloženo mornaričkim inženjerima da obave veštačenje navigacionih uređaja u podmornici. Veštačenje je potvrdilo da su komandant, prvi oficir kao i ostali članovi posade govorili istinu jer su bili tačni navodi da su navigacioni instrumeti bili pokvareni zbog nemara. Cela afera završena je 8. novembra kada su Šveđani dali zeleno svetlo da podmornica se vrati u matičnu bazu u Kaljingradu. Osim toga Šveđani su Sovjetima ispostavili račun da plate čak 600.000 dolara, operaciju spasavanja zaglavljene podmornice.
Zvanična Moskva je platila račun Šveđanima, a doživela je i medijsku blamažu, jer su Šveđani dozvolili pristup medijima na ostrvo koji su izveštavali punih 12 dana o ovom slučaju o kome su počeli da bruje i ostali mediji u svetu. Švedski mornarički krugovi bili su zadovoljni jer su se ponadali da posle ove blamaže sovjetske podmornice neće više ni pomislita da se pojave u švedskim teritorijalnim vodama. Međutim to je bilo kratkog daha.
Epilog ili…..
Već 1982. godine broj misterioznih podmornica u teritorijalnim vodama Švedske je „naglo povećan“. Zvaničim vlastima su bukvalno pljuštale prijave da je nepoznata podmornica ponovo bila viđena kako zaranja ili izranja, zvukovi i misteriozna plovila koja su plovila u marku u blizini obale a zatim nestajala. Ova aktivnost umirila se tek posle raspada SSSR-a. Međutim teško je zamisli da su samo u eri Hladnog rata plovile tuda sovjetske podmornice….. i dalje je predmet nagađanja ostalo i da su možda u pitanju bile i podmornice suprtonog vojno-političkog bloka koji su se kretali u suprotnom smeru izviđajući baze na sovjetskoj stani obale.
Inače spomenuti su patrolni brodovi tipa Spica II (Norrköping tada kao “torpedo boat”), jedan od njih imao je aktivno učešće u ovom događaju. HMS Västervik, je prvo učestvovao u blokadi prilaza nasukanoj podmornici, ali je poslužio i kao mesto za saslušanje svojetskih oficira sa podmornice “137”, naravno uz već spomenuto prisustvo diplomatskih predstavnika. U čast tog zadatka, odlučeno je da on postane brod muzej i od 2000-te se nalazi u luci Karlskrona u okviru “Marinmuseum”. Inače, zadržano je stanje broda iz vremena povlačenja iz službe decembra 1997.
(FB profil Andrej Mlakar)
