Kako je vojni udar postao udar podrške

Pišu: Andrej Mlakar, Rade Jerinić

Prvi put oficir koji je u dva navrata vodio najelitniju jedinicu u akciji smene vojnog vrha govori o događajima koji su prethodili i umnogome odredili raspad SFRJ

Početkom jula 1991. godine, nakon kratkotrajne i sramne kampanje u Sloveniji, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. Kako se ovaj puč pretvorio u puč podrške i kakva je bila sudbina drugog pokušaja puča 27. septembra iste godine, svedoči major Branislav Kavalić, komandant Prvog bataljona Vojne policije gardijske motorizovane brigade, oficir koji je vodio ovu akciju.

Šta je bio razlog vašeg nezadovoljstva?

– Posle odluke Slovenije da se izdvoji iz Jugoslavije usledila je fatalna odluka da se granični prelazi zauzmu upotrebom oklopnih mehanizovanih snaga.

Zašto?

Zato što je svaki kapetan koji je polagao vojnu geografiju znao da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, što se i dogodilo. Mi vojnici smo za pogrešno angažovanje OMJ krivili Kadijevića i Broveta.

Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade pokrenuli su inicijativu da se smeni Kadijević. To je inicijativa za prvi odlazak u Generalštab, u kojem govori Rajko Mijanović, a on je bio lični pratilac Branka Mamule, koji je bio prethodnik Kadijevića. Tada je već saveznog sekretara obezbeđivalo jedno odeljenje tih mojih specijalaca koji su non-stop bili na zadacima, iako su sa nama bili na vežbama i gađanjima. Bili su locirani u zgradi SSNO-a što je pogođena 1999. Na sastanku koji smo održali rešili smo da sa odlukom upoznamo pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta brigade. Tražili smo od njega da nam se priključi, on je prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a, jer su nju obezbeđivale naše jedinice. Otišli smo u kabinet generala Adžića, tražili smo da nas primi i da mu prenesem naše zahteve. To je bilo u julu mesecu 1991. godine. Lako smo ušetali kod saveznog sekretara jer su u obezbeđenju bili naši ljudi. Nije nam bio problem da im uđemo i u kuću. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. To sa granicama buduće Jugoslavije je nama Vuk Obradović u taj spisak ubacio.

I šta je rekao Adžić?

– Pre nego što nas je primio Adžić, sa nama je razgovarao Vuk Obradović kome smo takođe preneli naše stavove. Usmeno u razgovoru. On je kasnije ušao u Adžićev kabinet sa nama i bio je prisutan tokom razgovora koji smo vodili. Neposredno pred naš ulazak iz njega je izašla grupa generala, general Vuletić plakao je i govorio: ‚Nikada Srbi nisu bili izdajice‚‚ . Razgovor sa Adžićem nije tekao u tonu koji smo planirali jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, pa Vuk nije naše zahteve preneo u izvornoj verziji, već ih je preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Znači kao garda je došla da podrži vojni vrh… On je ispričao ono što je njemu odgovaralo, a mi iz poštovanja nismo to demantovali. Ipak sam ja bio sitan čin da bih reagovao i nisam razumeo politiku. Adžić je slušao i prihvatio Vukovo objašnjenje našeg dolaska, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana on je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što smo pozdravili gromoglasnim aplauzom. Od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.

Faktički Adžić je Vas prevario?

– Faktički, Adžić je nas z….. i to mogu da posvedočim kako i ja tako i stotine starešina Gardijske brigade.

Dan posle kada je Adžić došao posle vašeg prvog dolaska, je l’ Vas neko osudio, da li ste imali problem?

– Ne, to je Vuk Obradović formulisao i uvio u oblandu, i izbegao da kaže reč pobuna. Ja nisam učestvovao u razgovoru, jer ja nisam mogao preko pukovnika i generala da diskutujem, niti da se direktno obratim Adžiću. General Vuk Obradović je to vešto preformulisao  zahtev za smenu Kadijevića i dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje Gardijske brigade u Sloveniju i da se oslobode zarobljeni vojnici, a on je to preformulisao u dolazak u smislu podrške vojnom vrhu.

I Vi niste na to reagovali?

– Ne. Ubedili su nas da je to bila trenutna kriza, pogrešno angažovanje u Sloveniji i da će JNA adekvatno odgovoriti i da ćemo mi da sačuvamo Jugoslaviju.

Šta kaže Adžić u momentu kada mu Obradović to saopštava?

-Obradović nije spomenuo Broveta, koji nije bio prisutan ali je gnev usmerio na Kadijevića. Ne mogu više da se setim detalja. Rekao je da smo mi nezadovoljni Kadijevićem i stanjem kako se drži vojni vrh.  Adžić je odbio da ide na mesto saveznog sekretara i rekao da neće da učestvuje u tome.

A šta je onda zapravo Vuk Obrqadović rekao?

– A Vuk Obradović je zapravo rekao da ste došli da izrazite podršku vojnom vrhu i da bi trebalo da se smeni Kadijević i da Blagoje bude to… Narednih par meseci su već počele blokade kasarni u Hrvatskoj. Jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i mi smo znali da idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu, tako da tvrdnja da smo mi posle tog neuspelog puča po kazni poslati u Vukovar – nema veze sa istinom. Ta priča Lazanskog, koja bi nekome sada odgovarala, nema veze sa realnošću. Mi smo otišli u Vukovar 30. septembra. Ali 15. septembra je već bila završena prva mobilizacija. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama ” NORA” -ma  kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema našim podacima, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. Ne sećam se koji je to major bio, ali znam da ga je jedna “nora” presekla na pola. Pričalo se za generala Antuna Tusa da je redovno penzionisan te da je napustio vojsku, a on je u stvari otišao u Zbor narodne garde, pri čemu je odneo operativne planove i organizacijsku strukturu RV i PVO. Sećate se da je onaj pilot, Hrvat Rudolf Perišin preleteo sa našim “migom” u Austriju. Svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe smo dobijali informacije da avioni RV i PVO  kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po našim snagama koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. U takvoj jednoj situaciji uopšte nije bilo teško pokrenuti ovakvu jednu jedinicu jugoslovenskog profila kakav je bio 1. bataljon Vojne policije gardijske brigade da izvrši  vojni puč.
Tog 27. septembra Mrkšić me je pozvao u svoju kancelariju i rekao: Mali, jesi li spreman da izvršiš jedan zadatak? To objašnjava moje poverenje u njega. S obzirom na to da sam ja njemu verovao više nego rođenom ocu, odgovorio sam potvrdno. Donešena je odluku da se smeni  Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i mi ćemo to uraditi. Pitao me je: Hoće li bataljon ići za tobom? Hoće, jedva čekaju da sve poskidamo. Ti ćeš sa specijalcima ići sa mnom u SSNO po Kadijevića i Broveta, jednu četu VP oklopnim transporterima pripremi za Spirkovskog i Silića, a jednu za Jurjevića, rekao mi je Mrkšić. Kako ceniš držanje Šljivančanina?, pitao me je. Biće protiv, odgovorio sam.

Šljivančanin je u to vreme bio načelnik bezbednosti Gardijske motorizovane brigade, a ujedno je i rukovodio i obezbeđenjem Saveznog sekretara generala-armije Veljka Kadijevića. On je bio istog mišljenja i naredio mi je: Ako se bude suprotstavio, uhapsi ga, ako nešto pokuša, neka ga ubiju. Naravno da ništa nije bilo od toga.

Jeste li pokrenuli svoju jedinicu?

– Otišao sam u jedinicu, pozvao zamenika, kapetana I klase Šušića i kapetana Božića, koji su bili sa dve čete  vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju i naredio da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović je bio moj pomoćnik za službe Vojne policije, i u mom odsustvu komandovao je rezervom dok sam ja bio na zadatku. U rezervi je bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Oko 22 sata sa četom specijalaca munjevito smo zauzeli sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Mrkšić se uputio kod njega. Nudio sam mu da uzme odeljenje specijalaca da idu sa njim, obzirom da je postojala realna opasnost da ga uhapse, te da iz kabineta savezneog sekretara ne postoji mogućnost da sa nama stupi u radio vezu. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. Setite se da je u istom danu pukla vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali mi nismo imali saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO, pretpostavljam da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da mi odavde uputimo transportere, a da nas tamo sačeka naša vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Možete da zamislite padobrance protiv mojih specijalaca, to bi bilo ne daj bože. Tu počinje misterija. Mrkšić odlazi gore u kabinet sam.

Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, mi smo preuzeli sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Verovatno je njemu Mrkšić naredio da nama preda obezebeđenje jer je to urađeno veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita nas: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili smo: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… Tu smo već shvatili da nešto nije u redu. Mi smo pretpostavljali da kad oni vide tu silu koja ih je okružila, da će oni jednostavno sami povući, a da će na njihovo mesto doći druge starešine o kojima mi nismo imali saznanja. Dok smo mi bili tu između zgrade A Generalštaba i zgrade B, došao je major Šljivančanin. I tu sad počinje moj sukob sa Šljivančaninom. On dolazi i pita me šta radim i hoću li da ubijem Kadijevića. Odgovorio sam mu, kako Mrkšić naredi. Onda ćeš morati to preko mene, rekao mi je. Ja sam mu odgovorio: Ako budem morao, i preko tebe ću. Nemoj, Šljivo, da se ti i ja sukobimo bez potrebe. Za istu stvar se borimo. Nemoj da krenem sutra sa bataljonom na Vukovar da me odozgo raketira avijacija, a posle Jurjević da kaže lud major promašio put. To je bila priča koja je servirana javnosti posle raketiranju kolone kod Tovarnika. Šljiva zove komandira voda Zjaju, a ovaj ga upućuje na komandira čete Marića, a ovaj na mene, a ja na Mrkšića. I to se sve vrti u krug. On je tad bio načelnik bezbednosti garde i bio nam je pretpostavljeni u stručnom pogledu. To je specifičnost u komandovanju Vojnom policijom, kojima stručno rukovode organi bezbednosti, ali naredbu za upotrebu isključivo izdaje komandnt jedinice u čijem se sastavu nalazi Vojna policija. U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Kod nas je nastalo oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz  kabineta Kadijevića i kaže: Kavaliću, pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje signal “sunce” i vrati jedinicu u kasarnu, a ja idem na komandno mesto. To je za nas bio šok. Druže pukovniče, šta to radite, pitao sam. Žena je ili trudna ili nije. Malo trudna ne može da bude. Puč se ili vrši ili se ne vrši. Ne može se stati na pola puta. Najebaćemo svi ako stanemo. On je poručio: Neće vam se ništa desiti, vrati ljude u kasarnu, nakon čega je otišao na Dedinje. U međuvremenu, dok je Mrkšić dolazio, odlazio iz kabineta Kadijevića, među specijalce su došali Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficiri koji su čuvali Kadijevića i staju na našu stranu. Ništa se tu spektakularno ne dešava, osim što nas Vasiljević i Vuletić ubeđuju kako to ne treba da radimo. U tom razgovoru ja nisam učestvovao. Tada sam video da nešto tu nije u redu i čudio sam se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što mi želimo da spasimo Jugoslaviju. To je bila dilema koju nismo uspeli da razrešimo. Kad je Mrkšić otišao na Dedinje, specijalci su me pitali: ” Šefe šta ćemo sad”. Rekao sam im da sačekaju da razmislim. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Pitao sam ga: ” Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a  tenkovi su to sprečili, ili ćemo celog života  biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu. Pošto nisam imao rešenje ja sam izdao naređenje preko motorole kapetanima Šušiću i Božiću da postupe po signalu ”sunce”. Moj zamenik kaže – zašto sunce, sunce mu jebem. Obojica su izvršili naređenje, iskrcali vojnike iz transportera i poslali ih na spavanje. Ja sam naredio kapetanu Mariću da prekine sa blokadom SSNO i sa četom VP za protivteroristička dejstva vratio sam se u kasarnu na Dedinje. Mrkšić je naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: “Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni”, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. Sedeo sam u kancelariji kod kapetana Marića. U jednome trenutku Marić me je pitao: Šefe, vama ovde nešto smrdi? Odgovorio sam: Šta ćemo, idemo gde nam se naredi, mi smo vojnici. To je bilo 28. ujutro, a 29. ili 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.

Prošlo je 27 godina, da li se kajete zbog učešća u tom puču i pokušaja smenjivanja Adžića i Kadijevića?

– Ne, ne kajem se iz onog ugla, verujući da vojni vrh nije preduzeo ono što je mogle da spreče krvavi raspad Jugoslavije. U tom smislu ja sam ostao Jugosloven. I svi ti moji oficiri, sa kojima sam i dan-danas u kontaktu, mi žalimo za tom državom, to nema spora. Kad sam te 1994. ili 1995., a u to vreme ja već više nisam bio u vojsci, prilikom jedne proslave na koju je Mrkšić došao iz Krajine u kojoj je tad bio komandnat štaba SVK, pitamo sam ga: “Pa dobro, zašto nismo puč izveli do kraja?”, on mi je doslovce ovako odgovorio: “Nisi razumeo tad, nećeš ni sad”. “Pa dobro”, rekoh, “recite mi, bar da znam, možda ću razumeti sad posle toliko godina”, kaže: “Nećeš, neka to tako ostane”. I naravno nije mi odgovorio.

Ađutant Veljka Kadijevića, saveznog sekretara za narodnu odbranu, u to vreme je bio Zoran Bejatović. Godinama posle toga sreli smo se Bejatović i ja i ja sam ga pitao da li je bio dužnosti one noći i šta se dešavalo noći u kabinetu Kadijevića? On se počeo smejati, i  kaže da jeste bio na dužnosti. Rekao je: ” Bane ništa se specijalno nije dešavalo. Mrkšić ti je, došao unutra i izneo plan deblokade kasarne u Vukovaru. To što ste vi pričali o puču, to nema veze sa onim što je on tamo uradio. Mrkšić je došao kod saveznog i izvadio oficirsku torbu iz koje je izvadio plan dejstva u Vukovaru….. i rekao da se pobunio prvi bataljon vojne policije, ali da će on tu pobunu da smiri.”