Beograd u osvit rata
Kada su nemačke snage provalile na Balkan, u rano proleće 1941. suočile su se ne samo sa oružanim otporom, već, takođe, i sa teškim terenom i užasnim vremenom. Italijanski neuspeh u napredovanju tokom prethodne zimske kampanje u Grčkoj, propraćene uplitanjem britanskih snaga na strani Grka, ugrozio je nemačko južno krilo, prisiljavajući Hitlera da se umeša.
Napregnuta borba za Balkan nije bila slična nijednoj prethodnoj sa kojom se Vermaht ranije suočio. Ovo je bio njegov prvi susret sa gerilcima, zimskim borbama i planinskim terenom. Svi ključni objekti trebalo je da se brzo zauzmu, a gradovi su bili prevashodni ciljevi. Nemci su očekivali kapitulaciju Grčke, čime bi prestonica Atina i grčke luke pali u nemačke ruke. Grčke baze za nemačku borbenu avijaciju (Luftwaffe) i ratnu mornaricu (Kriegsmarine) su ojačali nemački nadzor nad severoistočnim Sredozemljem i pomogle u snabdevanju Afričkog korpusa. Grčka bi mogla, takođe, da posluži kao baza za sprečavanje britanskog pomorskog saobraćaja, a nemačko oružje bi se našlo malo bliže Sueckom kanalu.
Na nemačkom putu bila je Jugoslavija koja je bila uveliko probritanska, naročito široke mase Srba i Cigana. Strah da bi Jugoslavija princa Pavla mogla da skrene u fašistički tabor pobudio je jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu (Fotića) da pošalje emotivno pismo u Beograd, moleći princa da ne popusti Hitleru. Britanski kralj Džordž VI , kao i predsednik vlade Vinston Čerčil poslali su poruke princu Pavlu i jugoslovenskom predsedniku vlade Dragiši Cvetkoviću. Čerčil je predviđao da, ako Jugoslavija „postane sukrivac u ubistvu Grčke, njeno rušenje biće sigurno i nepovratno“.
20. marta, princ Pavle je zvanično objavio da će se njegova zemlja pridružiti silama osovine kroz Trojni pakt. U susretu sa američkim ambasadorom Artur Blajs Lejnom, Pavle je naglasio, da, ako se ne pridruži silama osovine, on ne bi mogao da računa na podršku Hrvata u slučaju invazije, do koje bi sigurno došlo.
24. marta 1941, predsednik Vlade Cvetković i ministar spoljnih poslova Cincar-Marković otišli su u Beč da potpišu pakt, putujući tajno zbog straha od javne odmazde. Oni su potpisali sporazum 25. marta i vratili se kući. U Beogradu su saznali za puč, koji je bio iniciran uveče 26. marta. Oficiri sa antifašističkim jedinicama zauzeli su vazduhoplovne baze, avione i vladine zgrade, obarajući slabu jugoslovensku vladu preko noći. Revolucionarne snage zauzele su zgrade radija i telefona, ministarstvo rata, policijske štabove i glavnu poštu. Princ Pavle je uhvaćen u Zagrebu, gde je otputovao vozom i bio je prinuđen da se povuče u korist mladog kralja Petra, kao političke marionete.
Nova Vlada je objavila da će ostati verna Trojnom paktu kada je shvatila da Britanija i Sjedinjene Države, iako su joj dale podršku, nisu u stanju da pomognu u slučaju nemačkog napada. Međutim, ovo nije umirilo Hitlera. Baš na dan kada se dogodio puč u Jugoslaviji, on je naredio svojoj Vrhovnoj komandi da planira kompletnu invaziju. 6. aprila 1941. nemački ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop izdao je naredbu da počne napad na Jugoslaviju.
U to vreme Britanci su ojačavali svoje grčke saveznike sa Malte, Krita i Kipra. Afrički korpus, pod komandom feldmaršala Ervina Romela, upravo je počeo da se smatra kao ozbiljna pretnja, potiskujući britanske snage pod komandom generala ser Harolda Aleksandera preko Severnoafričke pustinje. Nemačke baze u Sredozemlju i na Jadranu, podržavane od Italijana, ozbiljno su ugrožavale savezničku poziciju. Suecki kanal je bio britanska žila kucavica, a nemačka ekspanzija na Balkanu postavila je vojnu silu Osovine na manje od 1000 milja od kanala. Grčka jedina nada je bila da zadrže Nemce na svojim gorostasnim planinama, susrećući neprijatelja sa žilavim otporom. Glavni ciljevi – Atina i lučki gradovi – trebali su da se žestoko brane. Britanci su bili na licu mesta u Grčkoj, spremni da pomognu Grke u odbrani Metaksasove linije.
U cilju obezbeđenja južnog krila i linija snabdevanja, neophodnih za dalja osvajanja, trebalo je Jugoslaviju što pre potčiniti. Prva SS gardijska jedinica „Adolf Hitler“ – (1. SS. Leibstandarte division „Adolf Hitler“) i Druga SS divizija „Das Rajh“ – 2. SS division „Das Reich“), zajedno sa bugarskim trupama i pridodatim oklopnim i pešadijskim jedinicama, trebalo je da prodru u Srbiju. Beograd, prestonica Jugoslavije, bio je najvažniji cilj i da bi oslabila odbranu grada, nemačka vrhovna komanda je planirala dvonedeljno bombardovanje, posle čega su sledili artiljerijski i tenkovski napadi. Nemci su nameravali da uposle pet pešadijskih divizija radi okupacije grada posle zauzeća. Međutim, događaji su pokazali da je i najbolje postavljeno borbeno planiranje ponekad suvišno, a ponekad izloženo najneobičnijim okolnostima.
Nemački kapetan Klingenberg
Beograd je stvarno pretrpeo, tokom nekoliko dana, artiljerijsku vatru i tri dana vazdušnog napada, što je poslužilo omekšavanju jugoslovenske prestonice. Sam grad, bio je zauzet 12. aprila 1941. mnogo ranije nego što je nemačka Vrhovna komanda predviđala, od strane šačice vojnika slabo popunjenih municijom, ali visokog morala, predvođenih čovekom koji se nije libio da iskoristi priliku koja mu se ukazala.
Jedan napad, potpuno van školskih šema, bio je proizvod vojničke procene, drske hrabrosti i čiste sreće SS kapetana Frica Klingenberga. Dvadesetšestogodišnjak, sa diplomom oficirske akademije u Bad Telcu , Klingenberg je stekao reputaciju tvrdoglavog, takoreći istesanog karaktera. U ratu sa Francuskom prethodne godine njegov komandir čete za njega je rekao sledeće: „Klingenberg je inteligentan, mada tvrdoglav, lojalan do nivoa korigovanja svojih nadređenih, blistav kad je pod pritiskom, mada nabusit, ali u okviru subordinacije“. Procene kao što su ova označavale su Klingenberga više kao čudaka nego kao kompetentnog oficira.
Klingenberg nije bio tip srdačnog pijanice i pričalice i nikad se nije hvalio svojim postignućima. Kad je, kasnije, bio upitan od akademaca iz Bad Telca, kako je osvojio prestonicu jedne zemlje, jednostavno je odgovorio: „Pa, nisam bio suviše zauzet u to vreme i našao sam nešto da uradim“.
Klingenberg je čitave svoje karijere služio u elitnoj Drugoj SS tenkovskoj diviziji „Das Rajh“ i invazija Francuske bila je njegovo vatreno krštenje. Bio je odlikovan Gvozdenim krstom drugoga reda za herojstvo ispoljeno tokom ove akcije. Njegov vod bio je prikovan na zemlju efikasnom mitraljeskom vatrom kad je jedan laki tenk, tipa Mark II, koji ih je podržavao, naišao na liniju. Posada je bila uhvaćena u klopku unutar zapaljenog vozila i pokrivena mitraljeskom vatrom. Dok su njegovi ljudi spasavali posadu, Klingenberg je pretrčao 100 m brisanog prostora i ućutkao tročlanu francusku vatrenu tačku ručnim bombama. Prošao je samo sa ogrebotinama.
Neprijatelj pred vratima
lingenbergova sledeća misija je bila u Jugoslaviji, u svojstvu prethodnice glavnine, s tim da istražuje neprijateljsku aktivnost, obeležava na kartama puteve i sve ostale prepreke na njima. Ova izviđačko-obaveštajna uloga bila je od ključnog značaja za uspešno nemačko nadiranje u region.
Iako je Beograd bio predviđen za zauzimanje, diviziju „Das Rajh“ su opterećivale i borbene akcije u pozadini, kao i nastojanja da se brže probije preko jugoslovenskih uzanih planinskih prelaza. U međuvremenu ostala nemačka vojska bila je toliko zaostala da čak nisu koristili ni iste mape. Hitler je naredio avijaciji da bombarduje Beograd pre konačnog ulaska u prestonicu. Od 6. do 10. aprila bilo je više od 500 bombarderskih naleta nad Beogradom, izazivajući više od 17 000 smrtnih slučajeva. Većina vladinih službenika je pobegla i Jugoslovenska vojska je počela da se komeša.
Tokom 11. aprila Klingenbergovi zadaci su bili izviđanje, uspostava kontrolnih tačaka, obezbeđenje mostova i kontrola puteva do dolaska pojačanja. Obilne kiše i sneg koji se topio su razglibile sve meke površine, a mostovi su bili razarani od strane Jugoslovenske vojske u povlačenju. Glavni putevi za približavanje Beogradu nisu bili više prohodni i bio bi veliki pritisak na tenkovske jedinice da nastave marš bez velikog inžinjerijskog obezbeđenja. Posle nekoliko sati osmatranja ranjenog grada s druge obale Dunava, Klingenberg je verovao da je Beograd zreo da mu padne u šake, zbog meteža, prouzrokovanog bombardovanjem, ako obezbedi da se njegova jedinica prikupi na vreme. Imao je samo 24 časa da podnese izveštaj svojoj komandi, a odluka je trebalo da se donese hitno.
Klingenberg je video šansu u tome da se probije dublje u okolinu grada, baš kad je jedan od njegovih ljudi našao ostavljeni motorni čamac na obali nadošlog Dunava. Uzimajući sa sobom samo jednog poručnika i nekoliko vojnika on je forsirao podmuklu reku. Tura je bila krajnje opasna, jer se vodena masa valjala od istopljenog snega, sa planina i provala oblaka. Osim toga čamac je bio pretovaren. Stižući na drugu stranu Dunava, Klingenberg je uputio natrag čamac sa dva vojnika s tim da dovedu još vojnika pre zalaska sunca. Međutim pri povratku, čamac je naišao na potopljenu prepreku i potonuo. Klingenbergova „mornarica“ je prestala da postoji, ostavljajući kapetana i šest njegovih ljudi na obali. Oni su bili potpuno izolovani sa ograničenom količinom hrane i municije.
Mali odred je napredovao duž puta i naišao na nekoliko vozila britanske proizvodnje sa pripadnicima jugoslovenske vojske. Zarobili su dva kamiona i jedan autobus sa dvadesetak vojnika. Jedan od zarobljenih je bio pijani nemački turista, koji se našao uhvaćen u klopku kad je počela invazija. Turista, koji je govorio hrvatski, bio je uhapšen kao špijun od strane jugoslovenskih vojnika i trebalo je da bude streljan. On je još uvek bio pijan i nesvestan svoje izmenjene sudbine. Kad se otreznio, mislio je da se još uvek nalazi u sastavu prethodnog društva, dok nije obavešten o kapitulaciji. Klingenberg ga je iskoristio kao prevodioca, pri čemu su mogućnosti ovog zahvalnog Nemca bile krajnje korisne.
Esesovci su produžili, koristeći svoje zarobljenike i nešto zarobljenih uniformi i uspeli da prođu nekoliko neprijateljskih kontrolnih tačaka. Oni su ostvarili dobar napredak prvog dana, a da nisu postali sumnjivi neprijateljskim kontrolnim punktovima. Nemci su dodavali jugoslovenske straže sve većem broju zarobljenih koje su skupljali usput. Stanovništvo Beograda, posle nekoliko dana bombardovanja, pre je očekivalo dugotrajnu opsadu, nego napad, i slabo obezbeđenje koje je Klingenberg susretao padalo mu je direktno u šake.
Pad Beograda i „Operacija Merkur“
Kada je kapetan Fric Klingenberg ostvario svoj hrabri korak, upadom u okolinu Beograda, nemačke snage su zauzimale Kastoriju, blokirajući grčko povlačenje iz Albanije. Britanci i Grci su predviđali da će im bitka za Beograd dati vremena da srede svoje položaje i ojačaju popunom municije i svežim trupama. Klingenberg je, zauzimanjem jugoslovenske prestonice, obavio više nego čudesni podvig oružja. Njegovo jedinstveno herojstvo eliminisalo je potrebu za dugotrajnom, već predviđenom operacijom i zapečatilo sudbinu isturenijih snaga Komonvelta na Balkanu. Nemačkim snagama je data prilika da se sjure na more potiskujući Britance i Grke pred sobom.
Britanci, prinuđeni da evakuišu Krit, prepustili su grčke saveznike njihovoj sudbini. Samo mesec dana kasnije Nemci su lansirali sveukupni napad, invaziju Krita, prvi veliki padobranski desant u istoriji. Da Klingenberg nije zauzeo Beograd tako brzo, oslobađajući nemačke tenkovske jedinice i prinuđavajući Britance da evakuišu Krit, operacija Merkur bi, najverovatnije propala. Brzo nemačko napredovanje ulovilo je desetine hiljada ratnih zarobljenika koji su, ipak, mogli da budu deo odbrane Krita. Verovatnoća nemačke pobede ne bi bila tako visoka da je ostalo tih 20 000 britanskih i grčkih vojnika više.
Što je najvažnije, Klingenbergovo delo je nadahnjivalo novim duhom nemačke vojnike koji su uzdigli hrabrost iznad svega drugog. Priča, koja se širila o Klingenbergovom podvigu, pomogla je da se stvori mit o nemačkoj nepobedivosti, naročito kad su u pitanju SS jedinice. Uskoro su i drugi SS-ovci uživali u sličnim uspesima pri savlađivanju iznenadnih prepreka i postajali slavni. Međutim, niko pre toga, ni posle toga, ne može da polaže pravo, da je toliko doprineo, kao Fric Klingenberg. Osvajanje prestonog grada sa šestoricom ljudi, sa pokvarenim radijom, bez podrške, i bez zaliha municije.
Sedam Nemaca osvaja jugoslovensku prestonicu
Posle ulaska u predgrađe Beograda, Nemci su uleteli u dvočasovno puškaranje. Oni su, na kraju, odvezli u grad svoja zaplenjena vozila, na kojima je bilo mnogo ranjenih zarobljenika, uključujući bespomoćnog turistu. Pravim čudom niko od SS-ovaca nije bio ranjen tokom borbe. Oni su, ponosno, ušli u sam centar grada, sve vreme potpuno sami, i okruženi neprijateljski raspoloženim stanovništvom razrogačenih očiju. Jedini „gubitak“ SS-ovaca bio je u tome, što je jedan vojnik pao i uganuo zglob.
Nemci su bili zapanjeni što ih niko nije napao u gradu. Civili su išli svojim poslom kao da se ništa nije desilo. Klingenberg je naredio poručniku Hansu Hosfelderu da podigne nemačku zastavu, zamenivši jugoslovensku, nešto posle 5 časova posle podne tog 12. aprila. Po Klingenbergovim naređenjima, njegovi ljudi su počeli da se nadmeno kreću po gradu u patrolama dajući stanovništvu nepogrešiv utisak da su oni sada vlast.
Gradonačelnik Beograda, obučen u odgovarajuće svečano odelo, došao je kod Nemaca, kompletno sa gradskim zvaničnicima, kao pratnjom. Posle pitanja o tome šta se dešava, on se raspitivao o uslovima predaje. Klingenberg je rekao gradonačelniku da je on istureni tim ispred nekoliko tenkovskih SS divizija i ako njegova jedinica, radio putem, ne dostavi odgovarajuće informacije, „luftvafe“ će nastaviti da sravnjuje grad. On je, takođe, rekao da će vazdušni napadi biti propraćeni artiljerijskom vatrom, kao i napadima oklopnih i pešadijskih jedinica koje neće nikog da poštede.
Drugi Nemci su gledali na svog predvodnika, kao da je poludeo. Njihov radio je bio oštećen i nije mogao da radi kao odašiljač već samo kao prijemnik; njihova jedinica je bila u značajnoj meri udaljena, a oni su bili pri kraju sa municijom i hranom. Poručnik Hosfelder je, kasnije, rekao svom kapetanu, da je promašio karijeru, dodajući da bi ga ministar propagande sigurno bolje iskoristio.
Gradonačelnik je naseo na trik i posle jednočasovnog razgovora sa Klingenbergom otpočeo je sa neophodnim potezima u cilju predaje grada. Tada je, kao po narudžbini, eskadrila nemačkih aviona nadletala grad u izviđačkoj misiji, pa je Klingenberg iskoristio priliku koja mu se ukazala tog momenta. Pogledao je naviše, i pokazujući na nebo, podsetio gradonačelnika da vreme ističe. Klingenberg je dao reč, da, ako se instrukcije budu sprovodile, neće biti nikakvih daljih povreda grada i njegovih stanovnika. Izgledalo je, da je gradskim zvaničnicima, laknulo kada su to čuli.
Vojnici i gradska policija su prihvatili da polože oružje u zamenu za obustavu daljih nemačkih napada. Jugoslovenska vojska je sakupila svoje oružje na gradskom trgu, a Klingenberg je, zajedno sa gradonačelnikom, popisivao ljudstvo. Klingenberg je, zatim, naredio svim zarobljenicima da se smeste u 4 najveća hotela i postavio nemačku stražu ispred svake zgrade.
Šačica Nemaca je tako zarobila više od 1300 vojnika i zauzela grad od 200 000 stanovnika takoreći bez ispaljenog metka. Grad je pretrpeo značajna oštećenja, ali ne tolika da bi sprečio domaće stanovništvo da nastavi sa uobičajenim životom i radom. Jugoslovenski vojnici, koji su se zatekli van grada, nesvesni šta se desilo sa njihovom prestonicom, dovozili su se u Beograd samo da bi tu, po naredbi svojih pretpostavljenih, položili oružje, ostavili svoja vozila i upućivali se u hotele. Svi Jugosloveni su se pokorili bez oklevanja.
Dočekani vinom i sirom
Klingenbergovi ljudi su se smestili u najbolji gradski hotel, praveći lažne radne razgovore da pojačaju utisak. Nagomilali su boce vina i oružja, a dva vojnika su se izgubila sa parom domaćih ženskih. Klingenberg je, u međuvremenu, konsolidovao svoj položaj, znajući da stvari mogu još da krenu na gore. Ako glavnina ne stigne uskoro, igra će se završiti. Njegovi ljudi su regrutovali pojedince iz domaćih redova da pomognu u prikupljanju svih mapa, policijske kartoteke i poreske arhive grada.
Šefu policije je bilo naređeno da dostavi spisak gradskih kriminalaca sa navedenim prestupima i drugim prigodnim obaveštenjima. Takođe je ubedio komandanta garnizona da preda svoje mape i otkrije lokacije minskih polja i vatrenih tačaka, kao i položaje protivvazdušne odbrane i bliskih pomoćnih aerodroma. Postavljeni su markeri, koji su se jasno videli iz vazduha, kako bi nemački transporteri mogli da sleću, dovozeći hranu, municiju i ratne dopisnike. Klingenberg je čak, iskoristio zarobljenike da oprave oštećenu poletno-sletnu stazu i konfiskovao nekoliko zastarelih aviona.
Sve bolničarke su morale da se jave na dužnost odmah, a pozvani su, isto tako i svi lekari. Svaki litar benzina i ulja je preuzet a druge potrepštine su smeštene u posebne smeštajne prostore. Bolnica je postala neutralna teritorija i celokupno zdravstvo je zadržano kao gest dobre volje. Klingenberg je, čak, naredio da škole ostanu otvorene i nije ničim ograničio dnevno poslovanje. Međutim, ustanovio je policijski čas u 8 časova uveče i samo građani sa propusnicom potpisanom od njega lično, mogli su legalno da rizikuju izlazak iz svojih stanova posle tog vremena.
Dan posle
Sledećeg dana, 13. aprila, Klingenbergovi ljudi, koji su ostali s druge strane reke, pridružili su se svom predvodniku u gradu. Videći nemačku zastavu, pomislili su da ih je glavnina snaga nekako mimoišla. Bili su zapanjeni kad su našli svoje „izgubljene“ kako komanduju u glavnom gradu i sa domaćim stanovništvom koje nije neprijateljsko. Hosfelder je rekao pridošlicama šta se zbilo i upozorio ih da nastave igru. Oni su se napeli iz petnih žila da komanduju svim vozilima koja su mogli da nađu. Konačno, 13. aprila, uveče, prethodnica divizije „Das Rajh“ ušla je u grad, očekujući žestoku bitku. Nisu se obazirali na radio poruke, koje su primili, da se grad predao, verujući da je to neprijateljska obmana, pokušaj da se nemačke jedinice uvuku u klopku. Pretpostavljalo se, da je Klingenberg sa svojim ljudima dopao zarobljeništva, mučen i prinuđen da preda šifru potrebnu za propisnu radio-komunikaciju. Komandant 45-og korpusa bio je toliko ljut, što nije dobio obaveštajne podatke, da je zapretio Klingenbergu ratnim sudom, ako ga nađe živog a zarobljenog. Pre svega je ispitivao da nije u nekoj javnoj kući, ocenjujući da bi kapetan-izdajnik mogao tamo da se nađe. Komandantov bes je uskoro prestao, kada je saznao zašto je njegov podređeni komandir bio tako nemaran u odnosu na svoju obaveštajnu dužnost.
Ostali delovi divizije „Das Rajh“ i pridodate pešadijske jedinice Pancergrenadira ušle su u Beograd u punoj snazi, sledećeg dana, i umesto borbom da uđu u grad, oni su bili dočekani vinom i sirom. Jugoslovenski zarobljenici su bili regrutovani da bi ojačali nemačku odbranu u slučaju kakvog gerilskog napada. Tužno, ali kada je major saznao da je bio nadigran, izvršio je samoubistvo.
Nemačka obaveštajna služba je predvidela, pre kapitulacije Beograda, da će gubici jugoslovenske vojske dostići, približno, 10 000 do 15 000 ranjenih i 2 000 mrtvih posle masovnog vazdušnog i artiljerijskog bombardovanja i naknadnih borbi radi ulaska u grad. Civilne žrtve su predviđene u 10 puta većem obimu. Klingenberg je brinuo za dobrobit svojih ljudi, ali isto tako i za sudbinu civila. Nije video potrebu za daljim krvoprolićem u gradu, pogotovu što su se civili dobro odnosili prema njima, jer su znali da bi mogli da dožive mnogo goru sudbinu.
U početku nemačka Vrhovna komanda nije verovala da je grad zauzet. Bilo je, čak, reči da Klingenberga treba streljati što pokušava da izigrava neko hrabro delo. Bilo je potrebno dvodnevno radno komuniciranje da se ubedi Berlin da je sve u redu. Čak je bilo naređeno general-pukovniku Paulu Hauseru da obavi ličnu inspekciju.
Kad je Klingenberg raportirao svojim pretpostavljenim, zašto nije sledio naredbe, bio je pijan, neobrijan, i mirisao na parfem. Posle nekoliko minuta je upitao: „Jesam li trebao da vratim grad natrag?“ Njegovo indiskretno ponašanje bilo je prećutano i na nemački ratni plan, sada odbačen, bio je stavljen pečat „kompletirano“. Juriš na Grčku bio je sada u prvom planu.
Celokupna Jugo-kampanja koštala je Nemačku 558 ranjenih i 151 ubijenih i manje od tuce izgubljenih aviona. Bilo je zarobljeno više od 340 000 jugoslovenskih vojnika.
Tačan broj ubijenih nikad se neće saznati.
