Nakon što je veći dio Krajine okupiran, a izgled da se išta odbrani ravan nuli, počeli smo se povlačiti. Spakovali smo svu našu opremu u jednog fiću i krenuli prema Novom Gradu (Bosanskom Novom).
Ujutro, dok su ustaše granatirale naše položaje, non-stop smo pokušavali da dobijemo komandu, ali uzalud. Vidjeli smo da ovdje nešto nije u redu. Zatim je došao neki kurir i javio nam da se povlačimo, da je borba uzaludna.
A do juče smo ovdje branili naše kuće. Ustaše na jednoj a turci na drugoj strani. I ništa nam nisu mogli.
Prelazeći most preko Une, osvrnem se nazad i zagrlim svoju Baniju poslednji put…
Došavši u Novi Grad dočekani smo od Vojske RS koja nam je oduzela oružje i uputila nas dalje. Primljeni smo u jedan autobus koji je vozio za Beograd. Krenuli smo u koloni sa hiljadama izbjeglica.
Dođemo na granični prelaz Sremska Rača, policajac Srbije ulazi u autobus i pregleda lična dokumenta. Zatim pogleda u mene i za oko mu zapadoše moje nabuđene pantalone, odnosno džep, u kome je bilo nešto poput kugle. Još sam na sebi imao uniformu SVK, opasač, vojne čizme, sve osim oružja. Pa isti dan sam još bio na frontu, prije nekoliko sati sam predao pušku.
Zaprepasti se on moga džepa, pa uzviknu: „BOMBA“, vadi to bre“!
A ja onako umoren i bijedan, ratnik koji je izgubio bitku, čovjek bez otadžbine i imanja, pogledam ga, izvadim svoju „bombu“ i ponudim mu jabuku iz svog džepa.
Jabuku sa Banije.
(Srbo Galić)
