„Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“
Nekako, na današnji dan, uvek razmišljam o onima koji su svoje mlade živote položili 1990-ih godina. Mladići, koji su odrastajući u jednom antisrpskom sistemu – socijalizmu, bez ikakve duhovne vertikale, od klinaca „džinsa, rokenrola i koka-kole“, postajali takvi heroji, da možemo da kažemo, da su u rangu junaka sa Kajmakčalana, Cera, Kolubare, Mojkovca. Da bi odbranili srpsku nejač koja je po ko zna koji put u 20. veku doživela strašna stradanja, za sobom su ostavljali svoje mladalačke snove, želje i nadanja.
Za nas u Srbiji, ratovi devedesetih godina prošlog veka dobili su etikete „izrežiranih sukoba“, „rata koji i nije bio naš“, „rata profitera i švercera“, kao i mnoge druge etikete. Uspeli smo u našoj kolektivnoj svesti, da sve ove heroje, strpamo u isti koš, sa svim negativnim pojavama koje su obeležile ovaj ratni period. Nismo imali niikakvu želju da zagrebemo ispod površine i pokušamo da saznamo nešto više o ovim mladim ljudima.
Zato ću danas, na ovaj svečan dan, da podelim životnu priču, mojih daljih rođaka, braće blizanaca, Gorana i Zorana Orelj.
Rođeni su u te čuvene 1974. godine u Slavonskom Brodu. Kao i većina dece na ovim prostorima, voleli su da igraju fudbal, pa su zajedno, počeli da treniraju u seoskom fudbalskom klubu, u selu Klokočevik. Ovo selo je bilo nacionalno mešovito, pola Srba, pola Hrvata.
Braća Orelj su bili veseli, pričljivi i iskreni, uvek spremni da pomognu svima, u svojim dečačkim i mladalačkim danima, postali su omiljeni u društvu. Ne razdvajajući se, skoro nikad, bili su pravi primer, duboke povezanosti koja je svojstvena blizancima.
Rat u Hrvatskoj, dočekao ih je u srednjoj školi, tačnije završili su treću godinu. Slavonski brod, većinski je bio nastanjen Hrvatima, pa su Goran i Zoran, morali da pobegnu u Inđiju, gde su završili četvrtu godinu.
Nakon srednje škole, odlučili su da odu na služenje vojnog roka. Postali su artiljerci, a obuku su prošli u Somboru, nakon čega su dobili prekomandu u Prištinu. Pred sam kraj vojnog roka, zbog izuzetne spretnosti i obučenosti, prešli su u Srpsku Vojsku Krajine, gde su obučavali starije borce kako da rukuju minobacačima. Nakon uspešno završenog zadatka, komanda brigade šalje ih u Banja Luku na doškolovanje za oficire. Pred sam kraj školovanja, počela je ofanziva Petog muslimanskog korpusa Armije BiH na Bihaćkom ratištu i ceo školski centar tamo je upućen, kako bi se zaustavilo napredovanje muslimanske vojske.
Ovde dolazimo do ključnog trenutka, u njihovim životima. Pošto su braća blizanci, njih dvojicu nisu hteli da povedu, zato što braća obično ne idu zajedno u ratnu zonu, a oni kao i čitav svoj život, nisu hteli da se razdvoje jedan od drugog. Hrabri i ponositi, kakvi su uvek bili, nisu hteli da ostave svoje ratne drugove. Nije postojao način da se spreči njihova rešenost da dele dobro i zlo sa ostalima.
U ratnu zonu, otišli su 29. oktobra 1994. godine i toga istog dana položili su svoje mladalačke živote za Republiku Srpsku. Od majčine utrube, do samog kraja života, ostali su zajedno, jedan pored drugog. Bilo im je samo dvadeset godina.
Neka je večna slava Goranu i Zoranu i hiljadama drugih!
Autor: Igor Stevanović Orelj
Heroji se radjaju, a ne stvaraju.Slava im.