Bilo je to vreme u potpunosti drugačije od ovog današnjeg, iako je samo godinu dana ranije bilo sve isto kao i sada: mirno, sa nekoliko oblaka koji su se nadvijali nad Evropom kao bauci rata, patnje, stradanja i ljudske kataklizme. A svi znamo ko najviše pati kada se pomrači čovekov um i on utone u oluju krvi. Najviše pate deca.
Tako je bilo i u Kraljevini Srbiji, početkom Prvog svetskog rata, kada je sva neprijateljska silesija združeno zagraktala na našu otadžbinu, u želji da je uništi, sejući pustoš i smrt. Uplakanu decu vojska je nalazila pored mrtvih roditelja, po putevima, po spaljenim selima, varošicama, varošima i gradovima, i dovodila je u Mladenovac gde se nalazila komanda.
Kud će, i šta će sa tom ratnom siročadi, bilo je veliko pitanje, sve dok u grad nije došla žena u američkoj uniformi sa šajkačom na glavi.
Darinka Grujić, kako se zvala ova naša zaboravljena heroina, Amerikanka srpskog porekla, nekoliko meseci ranije organizovala je u Njujorku dobrotvornu zabavu koja je imala za cilj da prikupi nešto novca kako bi se pomoglo Srbiji koja pati i strada.
Nju je odlučio da pohodi i industrijalac Džon Frotingem, koji se još od ranije interesovao za naš narod i koji joj je, na njeno veliko iznenađenje, dao ček na 10.000 dolara, što je tada bila velika suma, za slanje bolnice. Predložio joj je da ode u Srbiju i da vidi gde je najviše pomoć potrebna, a on će se pobrinuti za sve ostalo.
Kada je stigla u Solun, našla se oči u oči sa našom čuvenom birokratijom: morala je da podmićuje srpske službenike da bi bolnica krenula ka Srbiji. A zajedno sa njom, krenula je i Darinka, i dobro je da je krenula jer je na licu mesta mogla da se uveri ko su oni kojima je pomoć najpotrebnija: najmlađi.
Čim je to shvatila, vratila se u SAD, podnela izveštaj Džonu Frotingemu, donela odlikovanje koje mu je poslao kralj i predložila da se osnuje dom ratne siročadi. Ovaj je to oduševljeno prihvatio, odrešio kesu do kraja, uključio u priču i druge američke industrijalce kao što je bio njujorški trgovac tekstilom, Klark, a Grujićeva je krajem avgusta 1915. ponovo krenula put Soluna, sada kao upravnica „Doma ratne siročadi Džona Frotingema“, piše „Politikin Zabavnik“.
U Mladenovcu je pokupila decu, kao što smo napisali na početku, i krenula put Skoplja vozom, koji su Bugari napali u toku noći, ali srećom niko nije stradao. Posle mnogo peripetija i velikih opasnosti, preko povratka za Mitrovicu pa za Bitolj i Đevđeliju, deca, sada obučena u uniforme američkih mladih izviđača ali sa srpskim šajkačama, stigli su u Solun. Besna na bezdušne činovnike koje je bolela briga i za decu i za sve ostalo, provaljuje u stan našeg konzula i u njega smešta decu. Konzul joj kasnije na tome čestita.
Razapinju šatore koje je donela iz SAD, danima ne spava, noževima joj skidaju cipele sa oteklih nogu. Srpski vojnici joj govore: „Ti, pa Bog!“. Uskoro kreću put Pireja brodom, jer Nemci počinju da bombarduju grad. Atinska luka ih dočekuje na veličanstven način, a njeni izveštaji Džonu Frotingemu izlaze u američkoj štampi.
Kada je on obaveštava da je počeo sa organizacijom „Savezničkog bazara“ gde će sve zemlje koje ratuju protiv Centralnih sila predstaviti svoje rukotvorine, ona pakuje sedmoro srpske dečice na brod, u našoj narodnoj nošnji, i vodi ih za Njujork. Amerika u suzama dočekuje našu malu delegaciju. Počinju da je zovu Mama Grujić, a Frotingem, valjda da ne bi svoje ime isticao, menja naziv doma u „Srpsko-amerikanski dečji dom“ i natrag za Darinkom šalje i tovar hrane i sedam vagona odeće.
Po povratku u Grčku, odmah se ukrcavaju za Francusku, ali to saznaju tek na brodu; tajna je čuvana zbog špijuna i mogućeg napada nemačkih podmornica. Kapetan pušta veselu decu da vršljaju po brodu. Sredinom decembra 1916. godine stižu u Tulon, koji se ceo celcijati okupio u luci da bi dočekao „decu mučenike“, kako ih je zvala francuska štampa. Mama Grujić u potrazi za smeštajem naleće u Nici istog dana na „Hotel Alhambru“, koji je delovao prazno.
– Sve je spremno za doček dece – rekao joj je vlasnik hotela.
– Kako za doček, otkud ste znali da dolazimo?! – bila je zbunjena Grujićeva, ali je ovaj potom obaveštava da je juče saznao da stižu i da je odmah dao da se hotel isprazni.
Decu automobilima prebacuju u ovo mondensko letovalište, a oni koji nisu mogli da stanu u hotel pod svoje okrilje uzima krem društva Azurne obale. Svi skupa slave Svetog Savu, a procesiji tokom proslave Vrbica – za koju su deci odela poslali darodavci iz Pariza – priključuje se doslovno ceo grad.
Kada su SAD ušle u rat aprila 1917. godine, Grujićeva šalje telegram podrške predsedniku Vudrou Vilsonu, u ime dece. Ovaj joj odgovara istog dana! Čak je i on bio upoznat sa radom doma, čak se on brinuo o srpskoj siročadi!
Potom Džon Frotingem stiže u Evropu, ali ništa što je do tog trenutka uradio nije bilo dovoljno našim činovničićima koji se izgleda nikada ne menjaju i kroz sva vremena ostaju isti: jedan od njih je u Francuskoj Frotingemu odbio da izda vizu za Solun. Grujićeva je morala da preti Nikolom Pašićem, da bi se ovaj smilovao!
Nisu se muke Frotingemove tu završile, pa je tako jednom morao da upiše da je otac 230 dece. Ipak, on nije odustajao i nije zbog nekoliko tikvana menjao mišljenje o celoj naciji. Na Solunskom frontu je čak sagradio i teniski teren za razonodu vojnika, ali su ga Austrijanci preorali granatama.
Posle proboja Solunskog fronta kretao se zajedno sa srpskom vojskom, organizovao prihvat ranjenika, pomagao gde god je video da je pomoć potrebna. Ništa za njega nije bilo dovoljno: kada je saznao da su Bugari iz zanatske škole u Nišu odneli mašine za šivenje, odmah je kupio nove. Vojvoda Živojin Mišić ga zbog svega odlikuje Karađorđevom zvezdom.
Konačno, vreme je došlo i da se srpska deca iz Francuske oproste od svoje druge domovine koja ih je tako brižno primila, i da krenu put otadžbine. Preko Dubrovnika, zajedno sa legendarnom Mamom Grujić stigli su u prestonicu pa potom u Sremsku Kamenicu gde su se smestili u dvorac mađarskog grofa Karačonjija.
Njegovom oproštaju od Srbije prisustvovao je i prestolonaslednik Aleksandar koji ga je tom prilikom odlikovao Ordenom belog orla sa mačevima i imenovao počasnim pukovnikom. Nikada nije prestao da se dopisuje sa decom čije je živote spasio, čak im je finansirao i školovanje. Na kraju se i oženio Srpkinjom, Jelenom Lozanić, ćerkom hemičara Sime Lozanića. Na medeni mesec došao je ni manje ni više nego u Srbiju, u dom!
1929. godine je ovaj zaboravljeni velikan kupio i dvorac i pomoćne zgrade i 18 jutara parka i osnovao Zadužbinu Džona V. Frotingema u sklopu koga je postojao Dom srpsko-američkog prijateljstva. 1933. godine, kada se završilo školovanje poslednje grupe siročadi, sirotište je ugašeno, a još nešto ranije je tu otvorena Domaćička škola Kraljevskog fonda za seoske devojke, naravno o trošku Frotingema.
Ovaj veliki čovek, Amerikanac i prijatelj Srba, umro je 20. novembra 1935. godine, a naša je sramota što Džon Frotingem nema ni spomenik u Srbiji, a kamoli ulicu. Naša velika sramota! Grujićeva se poslednji put pominje 1954. godine, a Srbija se ni njoj nije odužila. Dvostruka sramota, koja može i mora biti ispravljena!
